Његова владавина била је испуњена ратовима, најчешће против Шведске и Данске, као и бунама. На унутрашњем плану ово раздобље обележио је успон земљопоседничког племства до владајућег положаја [1].
Црква је искористила борбу која је избила међу претендентима, међу којима је био и Магнус, да би повећала своје поседе и ојачала свој утицај [3]. Црква је потчинила свом утицају избор краља, почела да купи десетак од читавог становништва, стекла потпуну независност од краљевске власти у питању постављања лица на црквене положаје. У савезу са аристократијом она је тежила да потчини себи сељаштво [4].
Смрт
Свемоћ вишег свештенства и аристократије, који су тежили да у Норвешкој заведу чисто феудални поредак, изазвала је устанак ситног племства и сељаштва. Устаници (такозвани биркебејнери) разбили су аристократију упркос помоћи коју су овој пружили Данци. Краљ Магнус који се налазио на челу аристократије био је убијен, а вођа устанка Свере Сигурдсон је 1184. године проглашен за краља [4].
