Сматрао је да Белгија мора имати колонију. Прво је пробао да придобије Филипине од Шпанаца, што није успело.[2] Највише је познат као оснивач и једини власник Слободне Државе Конго, његовог личног приватног пројекта. Ова држава је обухватала простор данашње Демократске Републике Конго. Спровођена су масовна убиства и геноцид над локалним становништвом. Експлоатација гуме и слоноваче у Конгу су заснивала на принудном раду што је као последицу имало смрт десет милиона Конгоанаца.[3][4] Конго је био његов лични домен, његов лични пословни пројекат. Био је пријатељ са Хенри Мортон Стенлијем, истраживачем Африке.
Оженио се са Маријом Хенријетом Аном фон Хабзбург-Лотринген, надвојвоткињом Аустрије, 22. августа 1853. године. Са њом је имао три кћери и једног сина који је умро са 10 година. Имао је још 2 ванбрачна сина са француском проститутком са којом је склопио брак 5 дана пред смрт.
У Белгији је у његово време изграђено доста репрезентативних здања у Бриселу, Остендеу и Антверпену. И поред тога, био је веома непопуларан краљ међу поданицима.
Леополд је рођен у Бриселу 9. априла 1835. године, као друго дете владајућег белгијског монарха Леополда I и његове друге супруге Лујзе, ћерке француског краља Луја Филипа.[6]Француска револуција из 1848. године присилила је његовог прадеду Луја Филипа да побегне у Уједињено Краљевство.[7] Британски монарх, краљица Викторија, био је рођака Леополда II, пошто су Леополдов отац и Викторијина мајка били брат и сестра.[8] Луј Филип је умро две године касније, 1850. Леополдова крхка мајка била је дубоко погођена смрћу свог оца, и здравље јој се погоршало. Она је умрла је од туберкулозе исте године, када је Леополд имао 15 година.[9]
Породица
Марија Хенријета и Леополд II од Белгије
Дана 22. августа 1853. године, у својој 18. години, Леополд се оженио у Бриселу са Маријом Хенријетом од Аустрије - рођаком цара Франца Јозефа I од Аустрије и унуком покојног светог римског цара Леополда II. Марија Хенријета, живахна и енергична, својим се карактером и добродушношћу приволела народу, а због своје лепоте стекла је надимак „Руже од Брабанта”. Она је такође била изврстан уметник и музичар.[10] Марија је имала страст за јахање коња до те мере да се у извесној мери лично бринула о својим коњима. Неки су се шалили на рачун овог „брака коњушара и монахиње“,[11] при чему је стидљиви и повучени Леополд називан часном сестром.
Из овог брака је произашло четворо деце: три ћерке и један син, такође именован Леополд. Млађи Леополд умро је 1869. године у својој деветој години од упале плућа након пада у језеро. Његова смрт била је извор велике туге за краља Леополда. Брак је постао несрећан, а пар се потпуно раздвојио након последњег покушаја да добију још једног сина, што је резултирало рођењем њихове последње ћерке Клементине. Марија Хенријета се повукла у Спа 1895, и тамо преминула 1902.[1]
Леополд Луис Филип Мари Виктор (1835–1909); престолонаследник и војвода од Брабанта, касније белгијски краљ Леополд II, Гранзела, колекција Феликсарчиф
Како је Леополдов старији брат, такође зван Луис Филип, умро годину дана пре Леополдовог рођења, Леополд је од свог рођења био наследник престола. Када је имао 9 година, Леополд је добио титулу војводе од Брабанта и постављен је за потпоручника у војсци. У војсци је служио до ступања на престо 1865. године, до када је достигао чин генерал-потпуковника.[10]
Леополдова јавна каријера започела је с његовим пунолетством 1855. године, када је постао члан Белгијског сената. Он се активно интересовао за сенат, посебно за питања која се тичу развоја Белгије и њене трговине,[10] и почео је да подстиче белгијско стицање колонија. Леополд је екстензивно путовао по иностранству од 1854. до 1865. године, посећујући Индију, Кину, Египат и земље на медитеранској обали Африке. Његов отац је преминуо 10. децембра 1865, и Леополд је заклетву положио 17. децембра у својој тридесетој години.[1]
Са 18 година, Леополд се 22. августа 1853. у Бриселу оженио Маријом Хенријетом од Аустрије, рођаком цара Франца Јозефа I од Аустрије и унуком покојног цара Светог римског царства Леополда II. Жива и енергична, Марија Хенријета се допала у народу својим карактером и добронамерношћу. Њена лепота јој је донела назив „Ружа од Брабанта”. Такође је била успешан уметник и музичар.[10] Она је била страствена за коњско јахање, до те мере да би се лично бринула о својим коњима. Неки су се шалили на рачун овог „брака коњушара и монахиње“,[11] при чему се потоње односи на стидљивог и повученог Леополда.
У браку је рођено четворо деце: три ћерке и један син, принц Леополд, војвода од Брабанта. Млађи Леополд умро је 1869. у узрасту од девет година од упале плућа након што је пао у језеро. Његова смрт била је извор велике туге за краља Леополда. Брак је постао несрећан, а пар се раздвојио након последњег покушаја да добије још једног сина, што је резултирало рођењем њихове последње ћерке Клементине. Марија Хенријета се повукла у Спа 1895. године, и тамо умрла 1902. године.[1]
Леополд је имао много љубавница. Године 1899, у својој 65. години, Леополд је узео за љубавницу Каролин Лакроа, 16-годишњу француску проститутку, и остали су заједно до његове смрти десет година касније.[12] Леополд ју је засипао великим свотама новца, имањима, поклонима и племићком титулом, бароницу де Ваугхан. Захваљујући овим поклонима и незваничној природи њихове везе, њихова афера је иронично нанела више штете Леополдовој популарности у Белгији него било који од његових злочина у Конгу.[13] Каролин је родила два сина, Луциена Филипа Мари Антоана, војводу од Тервурена, и Филипа Анри Мари Франсоа, грофа од Равенштајна. Њихов други син је рођен са деформисаном руком, што је довело до карикатуре који приказује Леополда како држи дете окружено конгоанским лешевима са одсеченим рукама: натпис је гласио „Освета са висине“.[14][15] Венчали су се тајно на верском обреду пет дана пре његове смрти. Њихов пропуст да обаве грађанску церемонију учинио је брак неважећим према белгијском закону. Након краљеве смрти, убрзо се испоставило да је својој удовици оставио велико богатство у хартијама од вредности Конга, од којих су белгијска влада и три отуђене ћерке Леополда успеле да поврате само неке.[16]
Wm. Roger Louis and Jean Stengers: E.D. Morel's History of the Congo Reform Movement, Clarendon Press Oxford, 1968.
Ó Síocháin, Séamas and Michael O’Sullivan, ур. (2004). The Eyes of Another Race: Roger Casement's Congo Report and 1903 Diary. University College Dublin Press. ISBN978-1-900621-99-1..
Ó Síocháin, Séamas (2008). Roger Casement: Imperialist, Rebel, Revolutionary. Dublin: Lilliput Press.
Roes, Aldwin (2010). „Towards a History of Mass Violence in the Etat Indépendant du Congo, 1885–1908”. South African Historical Journal. 62 (4): 634—70. doi:10.1080/02582473.2010.519937.
Stanard, Matthew G (2012). Selling the Congo: A history of European pro-empire propaganda and the making of Belgian imperialism. University of Nebraska Press.
Viaene, Vincent. "King Leopold's imperialism and the origins of the Belgian colonial party, 1860–1905." Journal of Modern History 80.4 (2008): 741-790.
Peffer, John (2008). „Snap of the Whip/Crossroads of Shame: Flogging, Photography, and the Representation of Atrocity in the Congo Reform Campaign”. Visual Anthropology Review. 24: 55—77. doi:10.1111/j.1548-7458.2008.00005.x.
Weisbord, Robert G. (2003). „The King, the Cardinal and the Pope: Leopold II's genocide in the Congo and the Vatican”. Journal of Genocide Research. 5: 35—45. doi:10.1080/14623520305651.
Gewald, Jan-Bart (2006). „More than Red Rubber and Figures Alone: A Critical Appraisal of the Memory of the Congo Exhibition at the Royal Museum for Central Africa, Tervuren, Belgium”. The International Journal of African Historical Studies. 39 (3): 471—86. JSTOR40034827.
Pavlakis, Dean (2010). „The Development of British Overseas Humanitarianism and the Congo Reform Campaign”. Journal of Colonialism and Colonial History. 11 (1). doi:10.1353/cch.0.0102.
;_kroonprins_en_hertog_van_Brabant,_later_koning_Leopold_II_der_Belgen,_Granzella,_Felixarchief,_12_12732.jpg)
