Његова владавина била је испуњена ратовима, најчешће против Шведске и Данске, као и бунама. На унутрашњем плану ово раздобље обележио је успон земљопоседничког племства до владајућег положаја [1].
Црква је искористила борбу која је избила међу претендентима на престо да би повећала своје поседе и ојачала свој утицај [3]. Црква је потчинила свом утицају избор краља, почела да купи десетак од читавог становништва, стекла потпуну независност од краљевске власти у питању постављања лица на црквене положаје. У савезу са аристократијом она је тежила да потчини себи сељаштво [4].
Устанци
Свемоћ вишег свештенства и аристократије, који су тежили да у Норвешкој заведу чисто феудални поредак, изазвала је устанак ситног племства и сељаштва. Устаници (такозвани биркебејнери) разбили су аристократију упркос помоћи коју су овој пружили Данци[4].
Прво надбискупско средиште
Године 1157. Нидарос је постао надбискупско средиште, тако да надбискуп Бремена више није био црквени поглавар Норвешке. Мада се Инге понекад свирепо сукобљавао са црквом, црквена хијерархија је углавном подржавала његову власт [1].
