Гог и Магог

Људи из Гога и Магога одбацују Александарске снаге.

–Жан Ваукелинова Књига о Александру. Бриж, Белгија, 15. век

Гог и Магог (хебрејски: גּוֹג וּמָגוֹג‬ Гог у-Магог) у Библији могу бити израз за појединце, народ или земљу; пророковани непријатељски народ Божјег народа према књизи пророка Језекиља, а према Генези, један од народа који потиче од Јафета, сина Нојевог.

Пророчанство Гога треба да се испуни на приступу онога што се назива "крај дана", али не и нужно крај света. Јеврејска есхатологија је гледала на Гога и Магога као непријатеља које ће поразити Месија, што ће довести до доба Месије. Хришћанско тумачење је изразито апокалиптично: чиниће Гог и Магог савезнике Сотоне против Бога крајем миленијума, што се може прочитати у Књизи Откривења.

Легенда која се везује за Гога и Магога из римског периода, везенана је за Александрове капије која је подигао Александра Македонског на Кавказу како би заштитио тамошње народе од племена Гога и Магога. Романизовани јеврејски историчар Јосиф их је познавао као народ пореклом од Магога Јафета, као у Књизи, и објашњава их тако да су они Скити. У списима хришћанских писаца постали су апокалиптични хорда, а током читавог средњовековног периода различито су идентификовани као Хуни, Хазари, Монголи или други номади или чак Десет изгубљена племена Израела.

Легенда о Гогу и Магогу и капијама такође је била интерполирана у романе о Александру Великом. У једној верзији "Гот и Магот" су краљеви Нечистих народа, који су ишли за Александром преко планинског пролаза и блокирали му пут када је трбало да се врати до свог новог зида. За Гог и Магог се у неким романима и изводима литературе каже да су склони људском канибализму. Они су такође приказани на средњовековним космолошким мапама, или mappa mundi, понекад уз зид Александра.

Стари завет

Народи су, према библијском тумачењу, називани по својим прецима. Прво заједничко помињање ова два ентитета је у библијској Књизи пророка Језекиља. Из текста се може закључити да је Гог владар Магога и земаља Месеха и Тувала. Постоје и другачија тумачења. Гог је окупио велику војску и, заједно са бројним савезницима, кренуо да уништи Израиљ односно Свету земљу. Кренуће у пљачкашки поход на слабо утврђена насеља. У Светом писму пише и да је Гогова земља била северно од Израела али се то не поткрепљује подацима.^[1]

Бог је уништио Гогову војску. Та поражена војска је, заједно са Гогом, сахрањена у долини која ће бити названа Хармон-гог или Долина мноштва Гоговог. О Гогу и Магогу се говори и у Новом завету. У Откровењу Јовановом каже се да ће, после хиљаду година, сатана изаћи из своје ћелије. Преваром ће окупљати народе из свих делова света који су предвођени Гогом и Магогом. Они ће опколити територију светих људи али ће их Бог поразити. Скоро се са сигурношћу може рећи да је пророчанство из Старог завета поновљено у Новом завету, само је изречено на другачији начин. У доба раног хришћанства, Гог и Магог се често помињу. То се зна захваљујући писмима и проповедима светих отаца, попут светог Јеронима, познатог по латинском преводу Библије, званом „Вулгата“. Противници хришћанства који су се временом мењали називани су Гогом и Магогом. Различита племена, у зависности од тренутка када су била озбиљна претња, називана су тако. Тиме је прављена паралела са библијским обрачуном добра и зла.^[1]

Скити су у једном историјском моменту именовани на исти начин од стране светих отаца. Јеврејски историчар Јосиф Флавије (први век нове ере) у свом делу „Јеврејске старине“ изједначава Ските са Магогом. У старом веку, то име је коришћено за многе народе који су живели северно од Црног мора. Марко Поло је Гога и Магога изједначавао са Монголима. Временом опада интересовање за ова два библијска појма, што је последица чињенице да је, све до 17. века, велики део Азије био непознат Европљанима. Веровали су да је земља Гога и Магога негде на североистоку. Што су више европски путници упознавали Азију, увиђали су да га нема. Самим тим није се више много причало о тој легенди.^[1]

Легенда

Добро је познат мит по коме је, у време освајачких похода, војска Александра Македонског стигла на Кавказ и ту затекла трупе Гога и Магога како пљачкају суседна мирна племена. Преме овој легенди, земља Гога и Магога била је иза две планине. Александар је сковао капије од гвожђа и месинга да би спојио планине и спречио пролаз пљачкашима. Капије је ојачао металом званим асицетон, који не постоји у природи већ је део митолошке свести која му приписује натприродна својства. Асицетон је наводно био отпоран на ватру и челик. Челик се, према миту, ломио а ватра се тренутно гасила у додиру са тим „магичним“ металом. На крају је Александар изградио чврсте и дугачке зидине и тиме заштитио мирне народе на југу од Гога и Магога са севера Кавказа. Те зидине неки изједначавају са онима у најјужнијем граду Русије, Дербенту, у републици Дагестан. Оне се називају Каспијске капије Дербента и верује се да ће, када дође крај света, оне бити отворене а зидови срушени и да ће Гог и Магог кренути да униште свет.^[2]

Пратилац Александра Македонског у његовом азијском походу, у својству историчара, био је Калистен. Он је рано умро а после његове смрти настала су додатни списи. Аутор тих дела је прозван псеудо-Калистен. Он описује народе изван Александрових капија, односно племена Гога и Магога као изузетно прљаве. Наводи да су јели псе, мишеве и лешеве својих умрлих. Ово се може објаснити обичајем старог народа Бактријанаца, који је живео на подручју данашњег северног Авганистана, који су бацали старе људе псима и јели месо као део ритуала. Са том праксом се престало после Александрових освајања.^[2]

Куран такође прича о Гогу и Магогу. У центру пажње је извесни Дулкарнајн. Он је одбио да прими новчану надокнаду од племена којима је изградио велики заштитни зид. Највероватније је Дулкарнајн из Курана у ствари Александар Македонски, пошто су митови веома слични. Дулкарнајн, на арапском, значи: дворожни, онај са два рога. Александар је на новцу приказиван са роговима јер се сматрало да је син рожнатог божанства Амона. Значајно дело које обрађује ову тему је и “Апокалипса псеудо-Методија” из 7. века. Погрешно је приписана светом оцу Методију са Олимпа, из 4. века. У њему се говори о последњем римском цару који ће уништити Гога и Магога уз божју помоћ. Тај последњи цар је есхатолошки лик и не треба га доводити у везу са историјски последњим владаром Западног римског царства Ромулом Аугустом.^[2]

Неколико векова после Александра Македонског, настају тезе о вези изгубљених десет јеврејских племена са овом тематиком. Та племена су изгнана у Медију, у данашњем Ирану, близу Каспијског мора. Док је Александар освајао Персију, могуће је да је ишао кроз пролаз зван Каспијска капија. Персијски владар Артаксеркс Охус населио је део припадника изгубљених племена на јужне обале Каспијског мора. Могуће ја да су управо та племена била с друге стране зидина и тако спасена од Гога и Магога. Извесни Јакоб Рајнегс открио је у 18. веку, на централном Кавказу, народ зван Тиулет који је живео међу планинама Геф и Гог. Могуће је да та имена потичу од легенди о Гогу и Магогу које су везане управо за то подручје.^[2]

Референце

1. Оливер Клајн, Гог и Магог, стр1.
2. Оливер Клајн, Гог и Магог, стр2.

Библиографија

Монографије

• Anderson, Andrew Runni (1932). Alexander's Gate, Gog and Magog: And the Inclosed Nations. Cambridge, Massachusetts: Mediaeval Academy of America. 
• Bøe, Sverre (2001). Gog and Magog: Ezekiel 38–39 as Pre-text for Revelation 19,17–21 and 20,7–10. Mohr Siebeck. ISBN 9783161475207. 
• Buitenwerf, Rieuwerd (2007). „The Gog and Magog Tradition in Revelation 20:8”. Ур.: de Jonge, H. J.; Tromp, Johannes. The Book of Ezekiel and its Influence. Ashgate Publishing. ISBN 9780754655831. 
• Michael, Ian (1982), „Typological Problems in Medieval Alexander Literature: The Enclosure of Gog and Magog”, The Medieval Alexander Legend and Romance Epic: Essays in Honour of David J.A. Ross, New York: Kraus International Publication, стр. 131—147, ISBN 9780527626006 
• Tooman, William A. (2011). Gog of Magog: Reuse of Scripture and Compositional Technique in Ezekiel 38–39. Mohr Siebeck. ISBN 9783161508578. 
• Van Donzel, Emeri J.; Schmidt, Andrea Barbara (2010). Gog and Magog in Early Eastern Christian and Islamic Sources: Sallam's Quest for Alexander's Wall. Brill. ISBN 9004174168. 
• Westrem, Scott D. (1998). Tomasch, Sylvia; Sealy, Gilles, ур. "Against Gog and Magog". Text and Territory: Geographical Imagination in the European Middle Ages. University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812216356. 

Енциклопедије

• Lust, J. (1999a). Van der Toorn, Karel; Becking, Bob; Van der Horst, Pieter, ур. Magog. Dictionary of deities and demons in the Bible. Brill. ISBN 9780802824912. 
• Lust, J. (1999b), Van der Toorn, Karel; Becking, Bob; Van der Horst, Pieter, ур., „Gog”, Dictionary of deities and demons in the Bible, Brill, ISBN 9780802824912 
• Skolnik, Fred; Berenbaum, Michael (2007). Encyclopaedia Judaica. 7. Granite Hill Publishers. стр. 684. ISBN 9780028659350. 

Библијске студије

• Blenkinsopp, Joseph (1996). A History of Prophecy in Israel (revised and enlarged изд.). Westminster John Knox. ISBN 9780664256395. 
• Block, Daniel I. (1998). The Book of Ezekiel: Chapters 25-48. Eerdmans. ISBN 9780802825360. 

Литерарни радови

• Armstrong, Edward C. (1937). The Medieval French Roman d'Alexandre. VI. Princeton University Press. 
• Bietenholz, Peter G. (1994). Historia and Fabula: Myths and Legends in Historical Thought from Antiquity to the Modern Age. Brill. ISBN 9789004100633. 
• Boyle, John Andrew (1979), „Alexander and the Mongols”, The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland (2): 123—136, JSTOR 25211053 
• Budge, Sir Ernest Alfred Wallis, ур. (1889). „A Christian Legend concerning Alexander”. The History of Alexander the Great, Being the Syriac Version. II. Cambridge University Press. стр. 144—158. 
• Meyer, Paul (1886). Alexandre le Grand dans la littérature française du moyen âge. F. Vieweg. 
• Stoneman, Richard (tr.), ур. (1991). The Greek Alexander Romance. Penguin. ISBN 9780141907116. 

Географија и етнографија

• Brook, Kevin A (2006). The Jews of Khazaria. Rowman & Littlefield. ISBN 9781442203020. 
• Gow, Andrew Colin (1995). The Red Jews: Antisemitism in an Apocalyptic Age, 1200–1600. Brill. ISBN 9004102558. 
• Marshall, Robert (1993). Storm from the East: from Genghis Khan to Khubilai Khan. University of California Press. стр. 6—12, 120—122, 144. ISBN 9780520083004. 
• Massing, Michel (1991), Levenson, Jay A., ур., „Observations and Beliefs: The World of the Catalan Atlas”, Circa 1492: Art in the Age of Exploration, Yale University Press, стр. 31, 32 n60, ISBN 9780300051674 
• Polo, Marco (1875), „Ch. 59: Concerning the Province of Tenduc, and the Descendants of Prester John”, Ур.: Yule, Henry (tr.), The Book of Sir Marco Polo, the Venetian, 1 (2nd, revised изд.), J. Murray, стр. 276—286  ( Гог и Магог на Викизворнику)
• William of Rubruck (1900). Rockhill, William Woodville, ур. The Journey of William of Rubruck to the Eastern Parts of the World, 1253–55. Hakluyt Society. стр. xlvi, 100, 120, 122, 130, 262—263 and fn. 

Модерна апокалиптичка мисао

• Cook, David (2005). Contemporary Muslim Apocalyptic Literature. Syracuse University Press. ISBN 9780815630586. 
• Filiu, Jean-Pierre (2011). Apocalypse in Islam. University of California Press. ISBN 9780520264311. 
• Kyle, Richard G. (2012). Apocalyptic Fever: End-Time Prophecies in Modern America. Wipf and Stock Publishers. ISBN 9781621894100. 
• Wessels, Anton (2013). The Torah, the Gospel, and the Qur'an: Three Books, Two Cities, One Tale. Eerdmans. ISBN 9780802869081.