У Граду Бањој Луци постоји велики број вјерских објеката. Највише богомоља имају Српска православна црква, Исламска заједница и Римокатоличка црква. Ту су и сједишта Епархије, Бискупије и Муфтијства. Поред објеката три најбројније вјерске заједнице, у Бањој Луци су прије Другог свјетског рата постојала и два јеврејска храма (сефардски и ашкенаски), те једна евангелистичка црква. За вријеме Другог свјетског рата су порушене православне цркве у граду, а за вријеме Рата у БиХ, на овом подручју су срушене џамије и неке католичке цркве. Већина њих је обновљена или је њихова обнова у току.
Прве доказе о постојању православног храма у Бањој Луци имамо у 16. вијеку, што не значи да их прије није било. Подаци говоре да су Срби у овом граду врло рано имали своју цркву и то на лијевој страни рјечице Црквене, гдје су сачинили мање хришћанско насеље. Године 1596. Идриз-паша даје дозволу да се у Бањој Луци сагради црква с ћерпичем. Према неким истраживачима, постојала је Православна црква и код бање у Српским топлицама, некадашњем Горњем Шехеру.[1]
Поуздано је утврђено да су Срби Бањолучани још у другој половини 16. века, у доба када је у Бањој Луци седео Ферхат-паша Соколовић, који је подигао велику Ферхадију џамију, покушавали да подигну своју богомољу. Ферхат-паша одобрио је био да се српско православна црква подигне с десне стране Врбаса, у тадашњој Влашкој махали, данашњем Ребровцу. Међутим, из непознатих разлога, ова акција Срба Бањолучана није успела и од тада, они су се молили Богу у малим уским ћелијама, јер турске власти, после смрти Ферхат-паше, нису допуштале да се у овим крајевима подижу српске богомоље...,[1] писао је публициста Вук Јеловац.
Петар (Иванчевић) (око 1870-1914), игуман манастира Моштаница (1906—1914), биљежи да су Срби у Бањој Луци својом множином подигли у Вароши, у Милићеву сокаку другу цркву и уз њу школу, која је изгорјела у буни 1851. године. Оригинални цртеж бањолучке цркве, из 1853. године, са потписом Јове Наумовића, наручиоца плана за цркву, један је од малобројних и драгоцјених свједочанстава, о православним храмовима у Бањој Луци, сачуван у архиви Бањалучке парохије.
Босански бискуп Маријан Маравић, у свом извјештају папи, од 15. марта 1655. године, пишући о повијести Босне, њеној географији, о управи, о статистици пучанства..., између осталог, о Бањој Луци, каже:Варош Бања Лука има два капитела, али сама нема зидова. Положена је крај ријеке Врбаса; има двије хиљаде (2000) турских кућа и 15 џамија. Кршћана (тј. католика) и хришћана има у 100 кућа... Бискуп Маравић, дакле, потврђује да су у наведено вријеме у Бањој Луци живјели и православни хришћани. Постојање њихове богомоље не помиње.[1]
Цркве ћелије, грађене у турско доба, имале су специфичан изглед. Нису смјеле бити зидане, него су грађене од дрвета и није им било дозвољено да буду стално покривене. У градњи се није смјело користити гвожђе, нити било какве боје. Прво није допуштано да не би ћелије биле тврде и дуготрајне, а друго, да не би биле шарене и лијепе. идећи да су Сарајлије испословале код Високе порте дозволу за градњу своје велељепне саборне цркве, вође Српског народа у Бањој Луци обратише се преко Патријаршије у Цариграду на исту адресу са жељом да им се дозволи градња храма у назначеним димензијама, какав одговара овом граду и броју вјерника. Било је то непосредно иза Кнешпољске буне, 1858. године, која је умирена посредовањем бањолучких грађана, међу којима су били Саво Милић, прота Трифун Јунгић и други, па су имали у виду и те заслуге. Порта крајем 1859. године одобри да "бањалучка раја може без запреке подићи себи богомољу у означеним димензијама" Године 1860. паша је царски ферман о овоме послу свечано уручио представницима Црквене општине Бања Лука, Сави Милићу, Ђорђу Делићу и проти Трифуну Јунгићу.[1]
Мислећи да је тиме све ријешено, бањолучки и околни Срби, почеше прикупљати грађевински материјал, такмичећи се ко ће више допринијети. Али, преварише се. Од Православне цркве у Бањој Луци, и поред царског фермана, ни тај пут не би ништа. Један од овдашњих силника, Хаџи Назифага Ђумишић, нашао је начин да спријечи градњу, понудивши као мјесто изградње храма "свињећак", иза Малте у Бојића хану. Срби на то не пристадоше и не саградише цркву, ао ни 1863. године, када их Турци поново спријечише. Наиме, кад је Осман Топал-паша те године походио Бању Луку, Срби га замолише да посредује код бањолучких Турака, да одобре градњу православне богомоље. Топал-паша не хтједе да се замјера овдашњим Турцима и тако пропаде и овај покушај Срба да саграде цркву.
Срби су у Бањој Луци подигли цркву 1862. године. Постоји оригинални документ из 1862. године, пуномоћство представнику Српске Црквене општине Јови Пиштељићу и другима, да захвале султану на градњи цркве. Није спорно да се овдје ради о цркви Ћелији, која се налазила у данашњој Пелагићевој улици на броју 2235.
У Додатку Босанско-херцеговачког источника за 1888. годину, налазимо драгоцјене податке о Ребровачкој парохији и тамошњој цркви. Ребровац је у то доба парохија са 1321 душом и 250 кућа.[2] У овој парохији била је под Бањом Луком дрвена стара црква, такозвана Ребровачка, која је уз буну запаљена и са свијем црквеним утварима и рачунима 1876. године изгорела. На истом мјесту отпочета је црква у 1885. години наново градити се од тврдог материјала. Ову Ребровачку цркву зидао је мајстор Антун Церовић. Свечано освећење збило се у семптембру 1889. На свечаности је прикупљено 1525 форинти. Кум црквени, Јово Тешић, из села Липовца, придарио је цркви 170 форинти а присуствовало је скоро 3.000 грађана.[2]
У склопу Меџлиса Исламске заједнице Бања Лука, налази се 16 џамија.[3]
Џамије у историји