Спортски центар у Ветернику крај Новог Сада од 1996. носи његово име.[2]
Преминуо је 27. априла 2014. a сахрањен је три дана касније на гробљу у Бегечу код Новог Сада.[3]
Детињство
Рођен је у селу Бегеч близу Новог Сада у Бунарској улици од оца Боје сеоског колара и мајке Марије. Вујадин је имао старијег брата који се звао Аца и који је био шест година старији од Вујадина, који је умро веома млад. Такође Вујадин има две млађе сестре сестру Верицу Веру и сестру Даницу Даду која је још жива. Вујадин је завршио трговачку академију.
Играчка каријера
Клупска
Бошков је дрес Војводине носио 14 година. Још као 15-годишњак дебитовао је за клуб у коме се афирмисао. Открио га је тренер Бане Секулић. За пуних 14 сезона, све до 1960. године одиграо је чак 512 утакмица у дресу Војводине. Бошков је био у саставу тима који је играо прво финале националног купа у историји, 1951. године против Динама, био је члан екипе која је понела титулу вицешампиона Југославије, 1957. године, и исте године играла финале Средњоевропског купа против Вашаша.
После деценију и по играња у Новом Саду, Бошков се 1961. године преселио у редове италијанске Сампдорије за коју ће остати дуго везан и по завршетку фудбалске каријере. У Ђенови је остао само једну сезону, јер је 1962. прихватио понуду да буде играч и тренер у швајцарској екипи Јанг фелоус из Цириха, у којој је 1964. окончао играчку каријеру.
Репрезентативна
Бошков је имао сјајну каријеру у дресу репрезентације Југославије, за коју је од 1951. до 1958. године одиграо 57 утакмица. Од тога, забележио је чак 37 узастопних наступа.
За плаве је дебитовао 24. јуна 1951. године у Београду у победи над Швајцарцима у ревијалном дуелу 7:3 (6:1), а опростио се 19. јуна 1958. у поразу од Немаца у Малмеу 0:2, на Светском првенству у Шведској.
После седам година проведених у Војводини, три године је водио репрезентацију Југославије, до октобра 1973. и ремија без голова са Шпанијом у Загребу. Ипак, плави су се пласирали на „Велтмајстершафт” у Минхен победама над Грчком и чувеним голом Каталинског у „мајсторици” са Шпанцима.
Инострану тренерску каријеру Бошков је почео у Ден Хагу, 1973, с којим је две године касније освојио Куп Холандије. Водио је Фајенорд две године, а затим је прешао у Шпанију, где је сјајним резултатима водио Сарагоcу и тако се препоручио за Реал Мадрид. Са „краљевским клубом” 1980. освојио је „дуплу круну”, и стигао до финала Купа европских шампиона, у којем је изгубио од Ливерпула (0:1). Од Реала се опростио 1982. када је поново освојио „Куп краља” и две године водио Спортинг из Хихона.
Из Шпаније се преселио у Италију, где је 1986. увео Асколи у елиту, а затим је преузео клуб из његових играчких дана, Сампдорију, са којом је освојио италијански куп 1988. и 1989. године, а у финалу Купа победника купова изгубио од Барселоне. Ипак, 1990. Вујке води Сампдорију ка пехару освајача Купа победника купова, а 1991. године Ђеновљане до прве и засада једине титуле првака Италије у историји. Сампдорија је 1992. играла финале Купа европских шампиона, али је опет наишла на Барселону.
Бошкова је пут затим одвео у Рому, са којом је догурао до финала Купа 1993, а затим следе две године на клупи Наполија и сезона у швајцарском Сервету, поново Сампдорији и коначно у Перуђи. Тренерску каријеру Бошков је завршио као селектор СР Југославије, успевши да одведе репрезентацију на Европско првенство 2000. у Белгији и Холандији, на које се наш државни тим пласирао после незаборавних мечева против Хрватске. Бошков је 2001. проглашен за почасног селектора СР Југославије.
У фебруару 2022. године, постхумно је примљен у Кућу славних Калча, по одлуци водећих људи италијанских медија.[4]
_juichend,_Bestanddeelnr_927-9293.jpg)
