Вук Рашовић (Врујица, 20. децембар 1939) је српски џудиста, носилац пурпурног појаса, девети дан.
Биографија
Рођен је у селу Врујица у Црној Гори[1]. Основну школу је учио у Крушчићу, Београду, Ужичкој Пожеги и Никшићу. Први и други разред гимназије завршио је у Бијелом Пољу, а гимназију је завршио 1957. године у Иванграду.[2]
Након завршетка гимназије, уписује Машински факултет у Београду 1958. године. На њему је апсолвирао 1963. године, али није га завршио[1]. Од 1959. године је почео да се бави џудоом[1]. Завршио је вишу тренерску школу за борилачке спортове, одсек за џудо[1][2].
Додељено му је звање и диплома професора Више тренерске школе у Београду[2]. На СОС каналу води телевизијску емисију „Џудо“[1]. Такође је и џудо тренер[1]. Оснивач је три џудо клуба: „Машинац“, „Вождовац“ и „Трудбеник“[3].
Током каријере је био и судија у џудоу. Током судијске каријере је достигао међународни ранг и са великим успехом судио на бројним међународним такмичењима[2].
Руководио је организацијом 20 првенстава државе, првенства Балкана 1983. године, првенства Европе 1986. године, првенства света 1989. године. Такође је руководио организацијом Балканијада младих од 1996. до 1999. године.[2]
Био је председник џудо клуба „Студент“, председник Џудо савеза Београда, Џудо савез Србије и Џудо савеза Југославије. Спортски директор Џудо савеза Србије је био у периоду од 1987. до 1999. године.[2]
Обављао је и функцију председника ветеранске асоцијације Србије и функцију председника Универзитетског спортског савеза Београда.[2]
Женио се 2 пута, а из 2 брака има ћерку Дијану и синове Бранка, Рељу и Небојшу[1].
По вероисповести је православац[2].
Спортски успеси
Вук Рашовић је џудоом почео да се бави 1959. године у Београду, на препоруку рвача Мирослава Читаковића — Чите[1]. Тада је постао члан универзитетског џудо клуба „Студент“[2].
Студентски првак СФРЈ је постао 1964. године[2].
Првенство Србије је освајао 1962. (браон појас), 1963. (браон појас), 1965, 1968, 1969, 1970, 1971, 1981. године[2].
Првенство Југославије је освајао 2 пута (1966. и 1975. године), док је друго место заузимао 3 пута (1963. (браон појас), 1965. и 1973. године), као и треће место 3 пута (1967,1970. и 1977. године).[2]
Од резултата на међународним такмичењима у најзначајније спадају: Сарајево 1964. године, 3. место; Куп Јадрана у Сплиту 1966. године 1 место, 1967. године 1. место и 1972. године 3. место; Заострог, 1973. године, 1. место (супертешка категорија) и 1. место (апсолутна категорија).[2]
До 1989. године (своје 50. године) је наступао у сениорској конкуренцији, након чега је почео да се такмичи као ветеран[3]. Током своје сениорске каријере освојио је преко 30 титула првака Београда и Србије.
Као ветеран освајао је бројна такмичења. Неки од највећих успеха су[2]:
- Првак Европе: 2004. године (супертешка и апсолутна категорија), 2007. године
- Светско првенство: 2002. године (супертешка категорија), 2004. (супертешка категорија), 2005. (супертешка и апсолутна категорија), 2006. године (супертешка категорија), 2008. године, 2009. године (супертешка и апсолутна), 2010. године. Други на свету је био 2002. године (апсолутна категорија), 2004. (апсолутна категорија), 2006. (апсолутна категорија), док је треће место заузео 2003. године.
Признања
Мајска награда СОФК Југославије и Златна значка Министарства спорта Југославије[3].
Носилац је југословенског одликовања Орден рада, са сребрним зрацима[3].
Светска џудо федерација му је 2009. године у Атланти доделила признање Великог мајстора џудоа. Награду за животно дело града Београда је добио 2011. године у Београду[1]. Године 2011. му је председник Светске џудо федерације, Маријус Визер уручио специјално признање за изузетан допринос и развој џудо спорта[2].
Извори
Спољашње везе
