Свештеник Миро Глушац причешћује Војислава Михаиловића испред цркве у Субјелу
Наредник Божо Перовић, један од људи који је у првој групи дошао са Михаиловићем на Равну гору и старешина Подофицирске школе, јесте био задужен да Војислава подучи руковању оружјем. Према сведочењима људи из његовог тадашњег окружења, иако малолетан, понашао се врло дисциплиновано, савесно и ангажовано, а одбијао је да говори о Михаиловићу као оцу, већ само као команданту.[1]
Налазио се стално у непосредној близини оца као део његове пратње, па је тако било и током немачке операције "Михаиловић", која је имала за циљ заробљавање пуковника Михаиловића. Уз њега се кретао по Херцеговини, источној Босни, за време битке на Сутјесци...
Косјерићка бригада је, према Михаиловићевом наређењу, преузела његову децу и одвела их у Косјерић. Тако се ту нашао и Војислав, где је провео већи део 1943. и 1944. године.
По претрпљеном поразу на Зеленгори, генерал Михаиловић је са 17 чланова најуже пратње покушао да се пробије према Рогатици. У сукобу са партизанима код села Булози, 22. маја1945. године, Војислав је погинуо. Није било времена нити могућности да се његови посмртни остаци изнесу, па је сахрањен на брзину на локалитету чемерничке њиве у овом селу у кањону реке Праче.[2]
Његов старији брат Бранко Михаиловић, који је преживео рат, свог старијег сина Војислава је назвао по њему.
Чланци о армијском генералу Драгољубу Михаиловићу, начелнику Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и министару војске, морнарице и ваздухопловства у Влади Краљевине Југославије у егзилу
