PROFILBARU.COM

Владимир Дмитријевич Бонч-Брујевич
Владимир Дмитријевич Бонч-Брујевич
	Владимир Дмитријевич Бонч-Брујевич
Лични подаци
Датум рођења	28. јун 1873.
Место рођења	Москва, Русија
Датум смрти	14. јул 1955. (82 год.)
Место смрти	Москва, СССР
Научни рад
Поље	историчар, политичар, етнограф, писац
Институција	Директор Музеја религије и атеизма у Лењинграду
Познат по	биографији Лењина
Награде	Орден Лењина

Владимир Дмитријевич Бонч-Брујевич (рус. Владимир Дмитриевич Бонч-Бруевич; 28. јун 1873 — Москва, 14. јул 1955) је био совјетски политичар, доктор историјских наука, етнограф и писац. Брат Михаила Дмитријевича Бонч-Брујевича.

Биографија

Рођен је у племићкој породици, отац му је био чиновник у геодетској служби а мајка ћерка професора. Године 1883. се уписао на Константиновски геодетски институт (рус. Константиновский межевой институт), али је због учешћа у револуционарном покрету искључен и послат у Курск. Тамо је од 1890. до 1892. похађао геодетску школу и самостално се образовао. У Москву се вратио 1892, где добровољно учествује у сузбијању епидемије колере, што му је омогућило пролаз до било којих установа и институција, па је могао да се упозна са илегалцима и дистрибуира партијску литературу. 1894. се упознао са Лењином.

Године 1895, је постао члан московског социјал-демократског „Радничког савеза“, а бољшевик је постао 1903. после другог конгреса РСДРП (рус. Российская социал-демократическая рабочая партия - РСДРП)

Године 1896, је отпутовао у Цирих да се повеже с групом „Ослобођење рада“ (рус. Освобождение труда) и постао је политички емигрант. Студирао је на Циришком универзитету на факултету природних наука. Изучавао је социолошко-теолошки покрет у Русији. Сарађивао је у страним публикацијама, укључујући и лењинистичку „Искру“. Руководио је страном партијском техником (штампање, издавање пасоша, прослеђивање литературе и друго). Био је организатор библиотека и архива.

Маја 1899. (заједно са својом женом Вером) је спровео у Канаду једну од већих емигрантских група Духобораца, што му је дало прилику да се детаљно и свестрано упозна с њиховим животом. Настанио се у селу Михајлово код Јорктона, посећивао околна села и скупљао усмена предања. Записао је преко 1000 псалама и других текстова и објавио их је 1909. у делу „Животна књига Духобораца“.

Почетком 1905. се вратио у Петровград, где је у прво време радио илегално. Током 1906. је организовао и учествовао у организацији издавања партијских дневних новина „Наша мисл“ (рус. Наша Мысль - Наша мисао), часописа „Вестник жизни“ (рус. Вестник Жизни - Гласник живота), „Ехо“ (рус. Эхо - Ехо), „Волна“ (рус. Волна - Талас), „Вперед“ (рус. Вперед - Напред) и штампарије ЦК РСДРП(б) „Дело“. Следеће године је на челу бољшевичке издавачке куће „Жизњ и знание“ (рус. Жизнь и знание - Живот и знање), учествује у организацији и уређивању часописа и зборника „Звезда“ и „Просвешчение“ (рус. Просвещение - Просвета). Истовремено је наставио рад на проучавању руског секташтва формирањем посебног секташког одељења при Академији наука. Кад је 1912. основана „Правда“ (рус. Правда - Истина), стално је учествовао у њеном раду.

После фебруарске револуције члан Изврпног комитета Петровградског савета, до маја 1917. члан редакције „Известија“ (рус. Известия - Дневник) Петровградског савета, уредник бољшевистичког часописа „Рабочиј и солдат“ (рус. Рабочий и солдат - Радник и војник).

У време Октобарске револуције је био командант рејона Смолни-Таврически дворац, члан Комитета револуционарне одбране Петровграда, председник Комитета за борбу против саботажа и контрареволуције. Као директор СНК РСФСР (рус. Совет народных комиссаров Российской Советской Федеративной Социалистической Республики - Савет народних комесара Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике) активно је учествовао у организацији централног апарата социјалистичке државе. Руководио је пресељењем Совјетске власти из Петровграда у Москву 1918. године. Био је председник комитета за изградњу санитарно-пропусних пунктова на свим московским станицама, руководио је посебним комитетом за оспособљавање водовода и канализације у Москви, организовао је и 9 година руководио огледним совхозом „Лесни пољани“ (рус. Лесные поляны).

За то време није прекидао научну и публицистичку делатност - и даље је водио „Жизњ и знание“, учествовао је у раду партијског издања „Комунист“ и РОСТА (рус. Российское телеграфное агентство - Руска Телеграфска Агенција). 1918. је изабран за члана Социјалистичке академије друштвених наука (рус. Социалистическая академия общественных наук). Од 1918. до 1920. је издао низ радова о историји револуционарног покрета у Русији, о историји религије и атеизма, секташтву, етнографији и литературе. Од 1933. је директор Државног литературног музеја, а 1945-1955. директор Музеја историје религије и атеизма АН СССР у Лењинграду.

Сахрањен је на Новодевичјем гробљу у Москви.

Награде

Орден Лењина.

Породица

Жене: прва жена Владимира Бонч-Брујевича је била Вера Михајловна Величкина, такође револуционар и писац, једна од организатора здравства у Русији, Лењинов лекар; друга жена му је била Ана Семеновна Тинкер.

Ћерке: Јелена (рус. Елена) Владимировна и Вера Владимировна (по мужу Авербах).

Унук: Виктор Леополдович Бонч-Брујевич, професор Московског универзитета, совјетски физичар познат по раду у области теорије полупроводника.

Брат: Михаил Дмитријевич Бонч-Брујевич, вискои војни руководилац Царске Русије и СССР.

Библиографија

Материјал за историју и изучавање религиозно-социјалних покрета у Русији (рус. Материалы к истории и изучению религиозно-общественных движений в России), Петровград, 1908. (секташтво и стара веровања)
Животна књига Духобораца (рус. Животная книга духоборцев), Петровград, 1909.
Крвава клевета хришћана (рус. Кровавый навет на христиан), Петровград, 1918.
Немири у војсци и војним затворима (рус. Волнения в войсках и военные тюрьмы), Петровград, 1919.
На борбеним положајима Фебруарске и Октобарске револуције (рус. На боевых постах Февральской и Октябрьской революций), Москва, 1930.
„В. И. Лењин у Русији после фебруарске револуције до трећејулског оружаног устанка радника и војника у Петовграду“(рус. В. И. Ленин в России после Февральской революции до третьеиюльского вооруженного выступления рабочих и солдат в Петрограде), Москва, 1926.
У првим данима Октобра (рус. В первые дни Октября), Душанбе, 1987.
В. И. Лењин у Петровграду и Москви (рус. В. И. Ленин в Петрограде и в Москве (1917—1920 гг.)), Москва, 1982.
Успомене на Лењина (рус. Воспоминания о Ленине), Јереван, 1986.
Ка великом циљу (рус. К великой цели), Москва, 1985.
Лењин и деца (рус. Ленин и дети), Москва, 1978.
Наш Иљич (рус. Наш Ильич), Елиста, 1987.
Наш Лењин (рус. Наш Ленин), Москва, 1987.
Друштво чистих тањира (рус. Общество чистых тарелок), Алма-Ата, 1982.