Пре његовог времена било је познато да куцање срца производи електричне струје, али тадашњи инструменти нису могли тачно измерити овај феномен без постављања електрода директно на срце. Почетком 1901. Ајнтховен је основао уређај који је користио веома танку нит проводљиве жице која пролази између врло јаких електромагнета. Када струја прође кроз нит, магнетно поље ствара струју која узрокује померање жица. Светлост би бацала сенку на покретни ваљак фотографског папира, стварајући тако континуирану криву која показује кретање низа. Првобитна машина је захтевала воденохлађење за електромагнете, а за то је неопходно пет људи и измерила је око 270 килограма. Овај уређај је повећао осетљивост стандардног галванометра тако да се електрична активност срца могла измерити упркос изолацији меса и костију.
^Epen, Didericus Gijsbertus van (21. 5. 2019). „Nederland's patriciaat”. Centraal bureau voor genealogie en heraldick. Приступљено 21. 5. 2019 — преко Google Books.
Snellen, Herman Adrianus (1995), Willem Einthoven (1860–1927) Father of Electrocardiography, Life and Work, Ancestors and Contemporaries, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers, ISBN0-7923-3274-1
Shouldice R, Bass G (2002), „From Bench to Bedside – Developments in Electrocardiology”(PDF), The Engineers Journal, Institution of Engineers of Ireland, 56 (4): 47—49, Архивирано из оригинала 25. 03. 2009. г., Приступљено 04. 02. 2020CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)