Жил Офман

Жил Алфонс Офман
Жил Офман
Лични подаци
Датум рођења(1941-08-02)2. август 1941. (83 год.)
Место рођењаЕхтернах, Луксембург
Пребивалиште Луксембург
 Француска
ОбразовањеУниверзитет у Стразбуру
Научни рад
Пољефизиологија, медицина
ИнституцијаФранцуски Национални центар за научна истраживања
Познат поистраживањима активације урођеног имунитета
Награде Нобелова награда за медицину
Званични веб-сајт
www-ibmc.u-strasbg.fr/ridi/profil.php?equipe_id=10
Нобелову награду је добио заједно са Брусом Бојтлером и Ралфом Стајнманом за истраживања у области имунског система.

Жил Алфонс Офман (фр. Jules Hoffmann; Ехтернах, 2. август 1941) француски је биолог,[1] пореклом Луксембуржанин, директор и члан Управног одбора Националног центра за научна истраживања у Стразбуру, Француска. Године 2007. именован је за председника Француске академије наука.

Заједно са Брусом Бојтлером, америчким имунологом и генетичарем, добио је половину новчаног износа Нобелове награде за физиологију или медицину за 2011. за „открића у области активирања урођеног имунитета”. Друга половина награде припала је Ралфу М. Стајнману, канадском имунологу и ћелијском биологу, за „откриће дендритских ћелија и њихове улоге у адаптивном имунитету”.[2]

Живот и каријера

Жил Офман је рођен 2. августа 1941. у граду Ехтернах у Луксембургу. Године 1969, На универзитету у Стразбуру Офман је стекао звање доктора наука за биологију. Од 1973. до 1974. похађао је постдокторске студије на Универзитету Марбург у Немачкој, а од 1964. до 1968. радио је као истраживач у француском Националном центру за научна истраживања. Године 1974. именован је за директора истраживачког центра.

Од 1978. до 2005. Офман је радио као директор Одељења „9022” за „имунски одговор и њихов развој у инсеката”.

У периоду од 1993. до 2005. је био на челу Института за молекуларну и ћелијску биологију у Стразбуру.[3]

Жил Офман је члан неколико академија наука широм света и носилац бројник научних признања, од којих је сигурно најзначајније Нобелова награда.[4]

Допринос науци

Институт за молекуларну и ћелијску биологију у Стразбуру, у коме Офман изучава функције имунског система

Научници су већ дуг низ година у потрази за чуварима имуног одговора којим се човек и друге животиње бране од напада бактерија и других микроорганизама. Захваљујући истраживањима Жила Офман и Бруса Бојтлера откривени су протеински рецептори који могу да препознају такве микроорганизме и активирају урођени имунитет, као први корак у имуном одговору организма. Њихов рад је отворио нове путеве развоја превенције и терапије инфекција, рака и инфламаторних обољења.

Најновија истраживања Жила Офмана и сарадника првенствено су била усмерена на препознавању рецептора на које се везују бактеријски производи, липополисахариди (ЛПС), што може изазвати септички шок и угрозити живот у условима претеране стимулације имунског система.

Године 1998, Офман, Бојтлер и његове колеге открили су да су мишеви отпорни на ЛПС имали мутације гена које су биле веома сличне Toll гену воћне мушице. Овај ген, као и Toll рецептори (ТЛР) испоставило се да су пријемни рецептори за липополисахариде (ЛПС). Када се везује ЛПС, активирају се сигнали који изазивају запаљење, а када је појава ЛПС превелика — септички шок. Ова открића су показала да сисари и мушице користе сличне молекуле да активирају урођени имунитет у присуству патогених микроорганизама. Овим истраживањима Бојтлера и сарадника коначно су откривени сензори урођеног имунитета.

Откриће Офмана и Бруса Бојтлера изазвало је „експлозију” истраживања урођеног имунитета.

Откриће Офмана и Бруса Бојтлера изазвало је „експлозију” истраживања урођеног имунитета. Око десетак различитих Toll липопополисахаридних рецептора (ТЛРс) до сада је идентификовано код људи и мишева. Сваки од њих препознаје одређене врсте молекула уобичајених за одређен микроорганизам. Појединци са одређеним мутацијама у овим рецепторима носе повећан ризик од инфекција, док су код других генетске варијанте ТЛРс повезане са повећаним ризиком за хроничне запаљенске болести.

Ова открића Жила Офмана, Бруса Бојтлера и сарадника са којима је он поделио Нобелову награду на равне части, створила су могућност за даљи развој нових метода за спречавање и лечење болести, на пример побољшане вакцине против инфекција и покушај стимулације имунског система да нападне тумор. Ова открића, такође ће помоћи да се схвати зашто имунски систем може да нападне људска ткива, чиме се обезбеђују и нови методи у лечењу инфламаторних (аутоимуних) болести.

У току свог рада, Офман и његове колеге идентификовали су и гене важне у другим биолошким процесима, укључујући и регулацију апсорпције гвожђа,[5] слуха,[6] и ембрионалног развоја,[7] јер њихови поремећаји код високо потентних мутагена (ENU) могу изазвати упадљиво ненормалне форме видљивих фенотипова.

Награде и признања

Награде
  • 2003: Награда „Вилијам Б. Коли” Института за истраживање канцера[8]
  • 2004: Награда „Роберт Кох” (заједно са Брусом Бојтлером и Акиром Шизуом)[9]
  • 2007: Награда „Балцан” (заједно са Брусом Бојтлером)[10]
  • Жил Офман и Брус Бојтлер и Göran K. Hansson (председавајући Нобеловог комитета за физиологију и медицину) након доделе Нобелове награде.
    2010: Розенталова награда (заједно са Русланом М. Медхитовим)
  • 2010: Награда Кејо
  • 2011: Награда Gairdner Foundation International (заједно са Акиром Шизуом)
  • 2011: Шоова награда (заједно са Брусом Бојтлером и Русланом М. Медхитовим)[11]
  • 2011: Златна медаља Француског националног центра за научна истраживања (CNRS)
  • 2011: Нобелова награда за физиологију или медицину (заједно са Брусом Бојтлером и Ралфом Стајнманом)[2]
  • 2011: Награда Canada International Gairdner Prize for Life Sciences
Признања
  • 1965: Члан Луксембуршког Института за науку „Гранд-Дукал”
  • 1987: Члан Академије наука Леополдине
  • 1993: Члан Европске академије
  • 1995: Члан Европске организације за молекуларну биологију
  • 2003: Члан Америчке академије наука и уметности
  • 2006: Страни члан Руске академије наука
  • 2008: Страни сарадник Националне академије наука (САД)

Библиографија

  • Hoffmann, J. A.; Porte, A.; Joly, P. (1968). Présence d'un tissu hématopoiétique au niveau du diaphragme dorsal de Locusta migratoria. C.R. Acad. Sciences, Paris. 267: 1882—1883.
  • Hoffmann, J. A. (1973). Blood-forming tissues in Orthopteran Insects: an analogue to Vertebrate hemopoietic organs. Experientia. 29: 50—51.
  • Karlson, P.; Koolman, J.; Hoffmann, J. A. (1975). Biochemistry of ecdysone. Amer. Zool. 15: 49—59.
  • Lagueux, M.; Hetru, C.; Luu B.; Hoffmann, J. A. (1978). Adult ovaries of Locusta migratoria contain the sequence of biosynthetic intermediate for ecdysone. Life Sciences. 22: 2141—2154.
  • Lagueux, M.; Sall, C.; Hoffmann J. A. (1981). Ecdysteroids during embryogenesis in Locusta migratoria. Amer. Zool. 21: 715—726.
  • Tsoupras, G.; Luu, B.; Hoffmann J. A. (1983). A cytokinin (Isopentenyl-Adenosyl-Mononucleotide) is linked to ecdysone in newly-laid eggs of Locusta migratoria. Science. 220: 507—509.
  • Hoffmann, J. A.; Hoffmann, D. (1990). The inducible antibacterial peptides of dipteran insects Res. Immunol. 141: 910—918.
  • Meister, M.; Braun, A.; Kappler, C.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1994). Insect immunity. A transgenic analysis in Drosophila defines several functional domains in the diptericin promoter. EMBO J. 13: 5958—5966.
  • Lemaitre, B.; Kromer-Metzger, E.; Michaut, L.; Nicolas, E.; Meister, M.; Georgel, P.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1995). A recessive mutation, immune-deficiency (imd), defines two distinct control pathways in the Drosophila host defense Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 92: 9465—9469.
  • Lemaitre, B.; Nicolas, E.; Michaut, L.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1996). The dorsoventral regulatory gene cassette spaetzle/toll/cactus controls the potent antifungal response in Drosophila adults. Cell. 86: 973—983.
  • Lemaitre, B.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1997). Drosophila host defense: differential induction of antimicrobial peptide genes after infection by various classes of microorganisms Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 94: 14614—14619.
  • Hoffmann, J. A.; Kafatos, F. C.; Janeway Jr., C. A.; Eezekowitz, R. A. B. (1999). Phylogenetic perspectivesin innate immunity. Science. 284: 1313—1318.
  • Levashina, E.; Langley, E.; Green, C.; Gubb, D.; Ashburner, M.; Hoffmann, J. A.; Reichhart, J. M. (1999). Deficiency of a blood serpin leads to constitutive activation of the Toll-mediated antifungal defense in Drosophila. Science. 285: 1917—1919.
  • Rutschmann, S.; Jung, A. C.; Hetru, C.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2000). The Rel protein DIF mediates the antifungal but not the antibacterial host defensein Drosophila. Immunity. 12: 569—580.
  • Rutschmann, S; Jung, A. C.; Zhou, R.; Silverman, N.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2000). Role of Drosophila IKK in a Toll-independent antibacterial immune response. Nature Immunology. 1: 342—347.
  • Tzou, P.; Ohresser, S.; Ferrandon, D.; Capovilla, M.; Reichhart, J. M.; Lemaitre, B.; Hoffmann, J. A.; Imler J. L. (2000). Tissue-specific inducible expression of antimicrobial peptide genes in Drosophila surface epithelia. Immunity. 13: 737—748.
  • Georgel, P.; Naitza, S.; Kappler, C.; et al. (2001). Drosophila Immune Deficiency (IMD) is a Death Domain Protein that Activates Antibacterial Defence and Can Promote Apoptosis. Developmental Cell. 1: 1—20, 503—514.
  • Michel, T.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A.; Royet, J. (2001). Drosophila Toll is activated by Gram-positive bacteria via a circulating peptidoglycan recognition protein. Nature. 414: 756—759.
  • Ligoxygakis, P.; Pelte, N.; Hoffmann, J. A.; Reichhart, J. M. (2002). Activation of Drosophila Toll during fungal infection by a novel blood serine protease. Science. 297: 114—116.
  • Hoffmann, J. A. (2003). The Immune Response of Drosophila. Nature. 426: 33—38.
  • Gobert, V.; Gottar, M.; Matskevich, A. A.; Rutschmann, S.; Royet, J.; Belvin, M.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2003). Dual activation of the Drosophila toll pathway by two pattern recognition receptors. Science. 302: 2126—2130.
  • Hoffmann, J. A. (2004). Primitive Immune System. Immunological Reviews. 198: 5—9.
  • Dostert, C.; Jouanguy, E.; Irving, P.; Troxler, L.; Galiana-Arnoux, D.; Hetru, C.; Hoffmann, J. A., Imler J. L. (2005). The Jak-STAT signaling pathway is required but not sufficient for the antiviral response of Drosophila. Nature Immunology. 6: 946—953.
  • Frolet, C.; Thoma, M.; Blandin, S.; Hoffmann J. A.; Levashina, E. A. (2006). Boosting NF-κB Dependent Basal Immunity of Anopheles gambiae Aborts Development of Plasmodium berghei. Immunity. 25: 677—685.
  • Beutler, B.; Eidenschenk, C.; Crozat, K.; Imler, J. L.; Takeuchi, O.; Hoffmann, J. A.; Akira, S. (2007). Genetic analysis of resistance to viral infection. Nature Reviews of Immunology. 7: 753—766.
  • Ferrandon, D.; Imler J. L.; Hetru, C.; Hoffmann, J. A. (2007). The Drosophila systemic immune response: sensing and signalling during bacterial and fungal infections. Nature Reviews of Immunology. 7: 862—874.
  • Lemaitre, B.; Hoffmann, J. A. (2007). The host defense of Drosophila melanogaster. Annual Review of Immunology. 25: 697—743.
  • Hoffmann, J. A. (2007). Antifungal defense in Drosophila. Nature Immunology. 8: 543—545.
  • Deddouche, S.; Matt, N.; Budd, A.; Mueller, S.; Kemp, C.; Galiana-Arnoux, D.; Dostert, C.; Antoniewski, C.; Hoffmann, J. A.; Imler J. L. (2008). The DExD/H-box helicase Dicer-2 mediates the induction of antiviral activity in Drosophila. Nature Immunology. 9: 1425—1432.

Извори

  1. ^ „CNRS senior researcher Jules Hoffmann awarded 2011 Nobel Prize in physiology or medicine”. French National Centre for Scientific Research. 03. 10. 2011. Приступљено 04. 10. 2011. 
  2. ^ а б „Nobel Prize in Physiology or Medicine 2011” (Саопштење). Nobel Foundation. 03. 10. 2011. 
  3. ^ „Jules Alphonse Hoffmann” (PDF) (на језику: француском). Institut de Biologie Moléculaire et Cellulaire. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2011. г. Приступљено 03. 10. 2011. 
  4. ^ „Хоффманн Жюль Альфонс — профиль на сайте РАН”. Российская академия наук. Приступљено 03. 10. 2011. 
  5. ^ Du, Xin; She, Ellen; Gelbart, Terri; Truksa, Jaroslav; Lee, Pauline; Xia, Yu; Khovananth, Kevin; Mudd, Suzanne; Mann, Navjiwan; Moresco, Eva Marie Y.; Beutler, Ernest; Beutler, Bruce (2008). „The Serine Protease TMPRSS6 is Required to Sense Iron Deficiency”. Science. 320 (5879): 1088—1092. Bibcode:2008Sci...320.1088D. PMC 2430097 Слободан приступ. PMID 18451267. doi:10.1126/science.1157121. 
  6. ^ Du, Xin; Schwander, Martin; Moresco, Eva Marie Y.; Viviani, Pia; Haller, Claudia; Hildebrand, Michael S.; Pak, Kwang; Tarantino, Lisa; Roberts, Amanda; Richardson, Heather; Koob, George; Najmabadi, Hossein; Ryan, Allen F.; Smith, Richard J. H.; Müller, Ulrich; Beutler, Bruce (2008). „A catechol- O -methyltransferase that is essential for auditory function in mice and humans”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 105 (38): 14609—14614. Bibcode:2008PNAS..10514609D. PMC 2567147 Слободан приступ. PMID 18794526. doi:10.1073/pnas.0807219105 Слободан приступ. 
  7. ^ Smyth, Ian; Du, Xin; Taylor, Martin S.; Justice, Monica J.; Beutler, Bruce; Jackson, Ian J. (2004). „The extracellular matrix gene Frem1 is essential for the normal adhesion of the embryonic epidermis”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 101 (37): 13560—13565. Bibcode:2004PNAS..10113560S. PMC 518794 Слободан приступ. PMID 15345741. doi:10.1073/pnas.0402760101 Слободан приступ. 
  8. ^ „William B. Coley Award Recipients” Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2010). Cancer Research Institute.
  9. ^ „Wie Säugetiere Infektionen spüren: die zukunftsweisende genetische Analyse der angeborenen Immunität – Robert-Koch-Vorlesung von Prof. Dr. Bruce Alan Beutler anlässlich der Verleihung des Robert-Koch-Preises 2004 in Berlin”. Robert-koch-stiftung.de. Архивирано из оригинала 04. 11. 2005. г. Приступљено 05. 10. 2011. 
  10. ^ „2007 Balzan Prize for Innate Immunity Bruce Beutler and Jules Hoffmann”. Balzan.org. 29. 12. 1957. Архивирано из оригинала 05. 10. 2011. г. Приступљено 05. 10. 2011. 
  11. ^ „The Shaw Prize in Life Science and Medicine 2011” Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2011). shawprize.org. Приступљено 8. 6. 2011.

Спољашње везе

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!