Атлетика на Летњим олимпијским играма 1928. у Амстердаму је као што се и очекивало била најбројније заступљена спортска грана. Такмичење је одржано на Олимпијском стадиону од 29. јула до 5. августа. Учествовало је 760 атлетичара од тога 611 мушкараца и 95 жена атлетичарка из 40 земаља учесница. Такмичило се у 27 дисциплина од тога 22 мушке и 5 женских.
У мушким дисциплинама најбољи су били атлетичари САД (8 првих места), затим Финска (5 првих места) и Уједињено Краљевство и Канада са по 2 прва места. У женским дисциплинама Канада је освојила 2 прва места, а САД, Немачка и Пољска по једно.
Атлетичари су били припично хендикепирани кишом и непознавањем стазе (Стаза је била завршњена 48 сати пре почетка такмичења). Паво Нурми победио је у трчању на 10.000 метара, а на 5.000 и 3.000 метара са препрекама стигао је други. Изненадила је победа Синди Аткинсона из Јужне Африке на 110 метара са препонама у времену од 14,8 сек. док је његов земљак George Weightman-Smith у полуфиналу постигао време 14,6 сек оборивши олимпијски и светски рекорд. Јапански атлетичар Микио Ода постигао је прву олимпијску медаљу за своју земљу у троскоку, с резултатом 15,21 м.
На овим играма су први пут после Првог светског рата учествовали и атлетичари Немачке.
У Амстердаму први пут се у историји олимпијских такмичења појављују и жене (100 м, 800 метара, 4 х 100 м, скок увис и бацање диска, па су праћене са посебним занимањем, иако се показало да су неискусне (на пр. две најбоље у трци на 100 метара биле су дисквалификоване, јер су трку завршиле скоковима, а победницом је проглашена Елизабет Робинсон САД, која је стигла трећа).
На овим олимпијским играма жене су учествовале први пут тако да није било обарања олимпијских рекорда, па су сва победнички резултати у женској конкуренцији први олимпијски рекорди. Ово је био јединствен случај да су у свим женским дисциплинама победнице оствариле и светске рекорде односно најбоље резултате на свету у дисциплинама у којима ИААФ тада није водио званичне рекорде.
Занимљивости
Након трке на 800 метара за жене, у којој је неколико такмичараки трку завршило потпуно исрцпљено, процењено је да жене једноставно нису довољно снажне да издрже напоре дугих атлетских трка. Зато су су све до 1960. у програму такмичења у женској конкуренцији биле само тркачке дисциплине до максимално 200 метара.
