Атанасије Теодоровић рођен је у Руми 1801. године. После свршене гимназије у Сремским Карловцима, где се предавало на латинском и немачком језику,[2] студирао је филозофију и право у Пешти, где је докторирао филозофију. По завршетку студија постаје професор у Карловачкој гимназији, а хонорарно се бави адвокатуром.
Године 1832, на позив кнеза Милоша Обреновића, долази у Србију. Када је у Кагујевцу основана прва гимназија у Србији,[3]Прва крагујевачка гимназија, он је 3. априла 1832. године постављен за њеног директора.[4] Међутим, у Крагујевцу је осумњичен да је писао неко писмо против Јеленке Хербез, љубавнице кнеза Милоша, познате и као Мала госпођа[5] и пребачен за писара у Гургусовачки суд. Када му је кнез Милош опростио кривицу, враћен је на место професора. У гимназији је предавао предмет филозофическо–историческе науке. Важио је за узорног професора у тадашњем школству у Србији.
Када је 1837. у Пожаревцу отворена Гвардијска школа, прва војна школа у Србији, постављен је за професора, али је већ идуће године, по налогу кнеза Милоша, додељен Попечитељству просвештенија (Министартсво просвете) као учен и искусан човек, са задатком да се стара о издавању уџбеника за ђаке гимназије.
На лични захтев од 11. марта 1839. године премештен је у Попоечитељство правосудија (Министартсво правосуђа) за секретара. Једно време био је начелник једног одељења овог министарства и члан Апелационог суда.
Умро је 1842. године у Београду, где је и сахрањен.[7]
Теодоровић је 1837. године објавио књигу Историја Русије. Ту историју, која има карактер уџбеника, посветио је кнезу Милошу. Писао је према делима немачких писаца тога времена и по двема кратким историјама Русије. Била је то прва српска књига из историје Русије.[7]
Значај
У развоју српске историјске науке Атанасије Теодоровић заузима истакнуто место, као први предавач опште историје на високој школи. Ако се зна да у то време настава из националне историје још увек није била одвојена од опште, подразумева се да је држао и предавања из националне историје.[7]
