PROFILBARU.COM

Атанасије Јечинац
Атанасије Јечинац
	Атанасије Јечинац
Лични подаци
Датум рођења	2. фебруар 1852.
Место рођења	Госпођинци, Аустријско царство
Датум смрти	1918.
Место смрти	Петроград, Русија
Војна каријера
Чин	Пуковник
Учешће у ратовима	Српско-турски ратови

Атанасије Јечинац (Госпођинци, 2. фебруар 1852 — 1918, Петроград) био је пуковник у Руској царској војсци, добровољац у Другом српско-турском рату 1877–78, преводилац, писац уџбеника страних језика, и један од зачетника идеје да се у Русији формира музејска збирка фонографских снимака гласова познатих глумаца и певача.^[1]^[2]

Атанасије Јечинац, и након одласка у Русију није прекидао везе са завичајем. Био је претплаћен на бројна штампана издања и периодику, а за српске новине и друге публикације на српском језику слао је прилоге и чланке за различите рубрике. Његов рад и допринос српско-руским културним везама цитирају се и данас у неким књижевним радовима у Србији.

Живот и дело

Атанасије Јечинац, рођен је 2. фебруара 1852. године у Госпођинцима, у јужној Бачкој, тада у саставу Аустријског царства, од оца Тодора, који се као војник-шајкаш, у чину каплара, борио против Мађара у буни 1848/49., и за испољено јуначко држање стекао Златну медаљу за храброст.^[3]

Основно школовање завршио је у Госпођинцу, а војне школе као питомац у Аустроугарској војсци. Официрско школовање започео је у Ајзенштату 1867., а завршио је у Војно-географском институту у Бечком Новом Месту 1874. године. Од 1871. до 1874. служио је у 29. угарском пешадијском пуку у Великом Бечкереку (данас Зрењанин).

Октобра 1876. године, као добровољац, прешао је, заједно са многим Србима пречанима у Србију, и учествовао у ратовима које је Краљевина Србија водила од 1877. до 1878. године, у чину поручника и ордонанс официра у штабу Тимочког корпуса.

Из неких недовољно разјашњених разлога одселио се у Русију. Тамо је као школовани Србин, са војничким искуством и високим нивоом личног образовања, наставио војничку каријеру, све до чина пуковника. Јавља се 1882. године новосадској "Застави" као руски официр из Каменец-Подољска.^[4]

Атанасије Јечинац, све до краја живота, био је активан јавни друштвени и културни радних у руској грађанској средине, с краја 19. и у првим деценијама 20. века, о чему говори податак да се као познавалац страних језика, бавио не само војним и цивилним педагошким радом већ и писањем наставних уџбеника на неколико језика. Био је и у пословном контакту са међународном школом за учење страних језика „Корпорација Берлиц“ (енгл. Berlitz Corporation), основану 1878. године у САД.^[5]

Код Грамофона који је у 19. веку био нова справа, нови технички изум, Атанасије је уочио могућност за снимања гласа еминентних уметника. Неким позориштима у Русији предложио је формирање музејских збирки са снимцима гласова познатих Руских глумаца и певача. Са приручним грамофонским уређајем за нарезивање плоча, Атанасије Јечинац начинио је и снимке гласа, или говора, Лава Толстоја, кога је иначе посећивао више пута у Јасној Пољани.^[6]

Атанасије Јечинац је у периоду од 1878. до Првог светског рата написао неколико књига из војне оабласти, уџбеника страних језика, на руском језику, као и уџбеник на немачком језику; „О методама учења живих језика“ (нем. Methodik der lebenden Sprachen) (1892).

Преводио је са руског на српски и немачки језик, па је тако превео и Рад Антона С. Будиловича, „О литературном единстве народов славнского племени“ (нем. Uber die literarische Einheit der Slaven), који је, у сопственом издању, штампао у Петрограду 1879. У прилогу овог издања дао је етничку карту Европе коју је сам нацртао. У многим руским листовима Атанасије Јечинац објављивао је прилоге из српске историје а у српским часописима: Јавор (1887—1891), Застава (1895–1908), Нова Искра (1902), Босна (1911) приказе руских књига из разних струка, посебно из књижевности. Извештавао је и о политичким приликама у Русији, али и текстове о заслужним Србима који су живели у Русији (у Јавору 1891 ).

„

Три пута је посетио Лава Н. Толстоја у Јасној Пољани и објавио запажања о његовом животу и делу. У вези са мировним покретом Л. Н. Толстоја путовао је у Лондон. Преко Заставе је новчано помагао Милана Поповића којег су прогониле угарске власти (1895). Радове је потписивао под псеудонимима: Тан. Текелин, Тан. Тек., Т.Ј. Текелин, Т.Ј. Текелијин, А. Ф. Е., Тан. Тошин – Госпођинчан, Ечинац, понекад и пуним презименом без имена.^[7]

”

Имао је ћерку Милицу, али не постоје подаци у каквим условима се она родила, у породици или без породице, брачно или лолински-бекријски ванбрачно? Познато је да је ћерка Милица, после смрти оца Атанасија, у периоду између два светска рата, одржавала поштанску везу писмима са рођаком пуковником Милошем Јечинцем из Ниша.

Атанасије Јечинац, преминуо је 1918. године у Петрограду, Русија, где је и сахрањен.

Признања

За своје заслуге Српско-турском рату 1877/78 одликован је два пута:

1877. — Таковским крстом V степена
1878. — Сребрном медаљом за храброст

Извори

^ Атанасије Јечинац, Србобран, Народни српски Календар за 1900., Година осма, Загреб. (1900). стр. 90, 162.
^ Ненад Урић Атанасије Јечинац У: Српски биографски речник. 4. - Нови Сад : Матица српска, 2009.
^ „Шајкашка“, 2. том, издање Матице српске, 1975.
^ "Застава", Нови Сад 1882.
^ Именик житеља града Санкт-Петербург, за 1901
^ Ненад Урић, Биографија Атанасија Јечинца у:„Биографски речник“, Матица српска, Истор. инст. САНУ
^ Шајкашка, Азбучник Шајкашке, ЈЕЧИНАЦ, Атанасије, на:Интернет Магазин „Равница“