Рођен је и завршио основну школу у селу Пролошцу поред Имотског где је и живео до своје четрнаесте године. Након тога је био питомац војне средње школе ЈНА у Загребу. Завршио је студије филозофије и социологије на Филозофском факултету у Задру.[2]
Као писац први пут објављује у часопису Торпедо, у којем је касније био члан уредништва. Прву збирку прича Заборавио сам гдје сам паркирао је објавио 1997, а њено проширено издање 2001. Његов први роман Што је мушкарац без бркова излази 2000.[2] Роман је постигао велики успех. До сада је имао седам издања. Књигу фељтонаСмотра фолклора је објавио 2001.
Заједно с Ивицом Иванишевићем написао је драму Кровна удруга. У адаптацији Аиде Буквић у ХНК у Загребу изведен је роман Што је мушкарац без бркова. Представа је на Марулићевим данима 2002. године освојила награду за најбољу представу у целини. Роман Ништа нас не смије изненадити издаје 2003, потом 2004. књигу фељтона Класа оптимист, а 2005. роман Љубав, струја вода и телефон. Своју прву књигу за децу Ђуро Ходалица објавио је 2020.
Томић ради као новинар за Јутарњи лист.[2] Добитник је награде Хрватског новинарског друштва за најбољу репортажу (1996) и колумну (2005). Од 2023. са Дражом Петровићем у дневном листу Данас уређује колумну Јеси ли видео ово?[3] у којој, кроз писма која пишу један другом, обрађују различите актуелне теме у Србији, Хрватској, региону, свету...[4]
_04.jpg)
_05.jpg)
