Теме његових филмова углавном су биле везане за политичке и друштвене прилике у Пољској.[1] Познат је по својој трилогији ратних филмова: Покољење (1954), Канал (1956) и Пепео и дијаманти (1958).[2]
Последњи филм који је Вајда режирао носи наслов Накнадне слике (пољ.Powidoki) где је приказао односе између тоталитаризма и уметности, егзистенцијалне љутње и патње. Овај филм био је још један Вајдин допринос бољем разумевању друштвене реалности и историје која бележи и жестоке државне интервенције у уметности.[3]