Абел Тасман

Абел Тасман
Абел Тасман
Име по рођењу	Абел Јансон Тасман
Датум рођења	1603.
Место рођења	Лутјегаст, Низоземска република
Датум смрти	10. октобар 1659.(1659-10-10) (55/56 год.)
Место смрти	Батавија, Холандска Источна Индија

Абел Јансон Тасман (хол. Abel Janszoon Tasman; рођен 1603, Лутјегаст Холандија — 10. октобар 1659, Батавија на острву Јава) био је холандски истраживач и поморац.

Рођен је у Лутјегасту, селу у покрајини Хронинген. Познат по својим путовањима 1642.^[1] и 1644, у служби холандске источноиндијске компаније. Његова експедиција је чинила прве Европљане који су дошли до острва Ван Дименове земље (данас Тасманија и Нови Зеланд). Заслужан је за израду географских карата значајних делова Аустралије.

Као и код других истраживача, Тасману у част су именована многа места. То су: острво Тасманија, полуострво Тасман, Тасманов мост, Тасманов ауто-пут, трајект Абел Тасман, Тасманово море и на Новом Зеланду, Тасманов ледник и Национални парк Абел Тасман

Младост

Портрет Абела Тасмана, његове жене и ћерке. Ово дело је приписано Јакобу Герицу Купу, 1637 (није потврђено).^[2][3]

Руте које је Тасман водио у региону Аустралије, на свом првом и другом путовању.

Абел Тасман је рођен око 1603. године у Лутјегасту, малом селу у покрајини Гронинген, на северу Холандије. Најстарији доступни извор који га помиње датира од 27. децембра 1631. године када се, као морепловац који је живео у Амстердаму, 28-годишњак верио да ожени 21-годишњу Јанеће Ћарс, из Палмстрата у градској четврти Јордан.^[4][5][6]

Пресељење у Холандску источну Индију

Запослен у Холандској источноиндијској компанији (VOC), Тасман је 1633. пловио из Тексела (Холандија) у Батавију, садашњу Џакарту, јужним путем Брауера. Током овог периода, Тасман је учествовао у путовању до острва Серам; мештани су продавали зачине припадницима других европских нација, али не и Холанђанима. Једва да је остао жив, када су при неопрезном искрцавању неколико његових другова убили људи из Серама.^[7]

У августу 1637, Тасман се вратио у Амстердам, а следеће године је потписао уговор на још десет година и повео своју жену са собом у Батавију. Дана 25. марта 1638. покушао је да прода своју имовину у Јордану, али је куповина отказана.

Он је био други командант истраживачке експедиције из 1639. на северном Пацифику под вођством Матије Кваста. Флота је укључивала бродове Енгел и Грахт и стигла је до тврђаве Зеландија (Холандска Формоза) и Дешиме.

Прво велико путовање

У августу 1642. Савет Индије, који су чинили Антони ван Димен, Корнелис ван дер Лијн, Јоан Мецуикер, Јустус Шоутен, Саломон Свирс, Корнелис Вицен и Питер Борил у Батавији, послао је Тасмана и Франхоја Јакобсзона Васхера на истраживачко путовање до мало истражених подручја источно од Рта добре наде, западно од Статен земље (у близини Рта Хорн у Јужној Америци) и јужно од Соломонових острва.^[8]

Један од циљева је био стицање знања о „свим потпуно непознатим” провинцијама Бича.^[9] Ово су била претпостављена, још непостојећа копна за која се говорило да имају изобилно злато, а која су се појављивала на европским мапама од 15. века, као резултат грешке у неким издањима дела Марка Пола.

Експедиција је требало да користи два мала брода, Хемскерк и Зехан.

Маурицијус

У складу са Вишеровим упутствима, Тасман је 14. августа 1642. испловио из Батавије^[10] и стигао на Маурицијус 5. септембра 1642. године, према капетановом дневнику.^[11] Разлог за то је био да се посада на острву могла добро нахранити; било је доста свеже воде и дрвета за поправку бродова. Тасман је добио помоћ гувернера Адријана ван дер Стела.

Због преовлађујућих ветрова, Маурицијус је изабран као прекретница. После четворонедељног боравка на острву, оба брода су отишла 8. октобра користећи Бурне четрдесете да отплове на исток што је брже могуће. (Нико није отишао тако далеко као Питер Нујтс 1626/27). Дана 7. новембра, снег и град утицали су на бродско веће да промени курс ка североисточном правцу,^[12] очекујући да једног дана стигну на Соломонска острва.

Тасманија

Обалске литице Тасманског полуострва

Дана 24. новембра 1642, Тасман је досегао и угледао западну обалу Тасманије, северно од луке Маквори..^[13] Своје откриће назвао је Ван Дименова земља, по Антонију ван Димену, генералном гувернеру Холандске Источне Индије.

Настављајући према југу, Тасман је заобишао јужни крај Тасманије и скренуо на североисток. Затим је покушао да са своја два брода уплови у Авантурски залив на источној обали острва Јужни Бруни, где га је олуја однела на море. Ову област је назвао Олујни залив. Два дана касније, 1. децембра, Тасман се усидрио северно од рта Фредерик Хендрик, северно од полуострва Форестир. Дана 2. децембра, два бродска чамца под командом кормилара, мајора Вишера, веслала су кроз Марион Наровс у залив Блекман, и преко запада до ушћа Бумер Крика где су сакупили нешто јестивог „зеленила”.^[14] Тасман је назвао залив Фредерик Хендрик, и он је обухватао садашњи Северни залив, залив Марион и залив Блекман (име Фредерик Хенријев залив је грешком пренето на садашњу локацију од стране Марион Дуфресне 1772). Следећег дана покушано је искрцавање у Северни залив. Међутим, пошто је море било превише узбуркано, један столар је препливао кроз таласе и поставио холандску заставу. Тасман је потом 3. децембра 1642. године објавио формални посед над том земљом.^[15]

Још два дана је наставио да прати источну обалу ка северу да види докле иде. Када је копно скренуло ка северозападу код Едистон Појнта,^[16] покушао је да се одржи са њим, али су његове бродове изненада погодили јаки ветрови који су завијали кроз Басов пролаз.^[17] Тасман је био на мисији да пронађе јужни континент, а не још острва, те је нагло скренуо на исток и наставио свој лов на континент.^[18]

Нови Зеланд

Залив убица, цртеж Исака Гилсеманса^[19]

Маори хака

После извесног истраживања, Тасман је намеравао да настави у северном правцу, али пошто је ветар био неповољан, усмерио је на исток. Експедиција је подносила изузетно тешко путовање и у једном од својих дневничких записа Тасман је поменуо свој компас, тврдећи да је то била једина ствар која га је одржала у животу.

Дана 13. децембра 1642. угледали су земљу на северозападној обали Јужног острва, Нови Зеланд, поставши први Европљани који су угледали Нови Зеланд.^[20] Тасман га је назвао Статен Ландт „у част Генералних држава“ (холандски парламент).^[21] Написао је, „могуће је да се ова земља придружи Статен Ландту, али је неизвесно“,^[22] мислећи на острво Естадос, истоимену копнену масу на јужном делу Јужне Америке, на коју је наишао холандски морепловац Јакоб Ле Маире 1616. године.^[23] Међутим, 1643. године Броуверова експедиција у Валдивији открила је да је Стаатен Ландт морем одвојен од хипотетичке Јужне земље.^[24][25][26] Тасман је наставио: „Верујемо да је ово копнена обала непознате Јужне земље.“^[27] Тасман је сматрао да је пронашао западну страну дуго замишљене Тера Аустралис која се протезала преко Пацифика до близу јужног врха Јужне Америке.^[28]

Види још

• Дипијеве мапе
• Теорија португалског открића Аустралије

Референце

1. „Original map of Tasmania in December 1642”. Архивирано из оригинала 29. 06. 2011. г. Приступљено 11. 01. 2014. 
2. „Treasures: Home”. pandora.nla.gov.au. 20. 8. 2006. Архивирано из оригинала 22. 7. 2008. г. Приступљено 4. 7. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Cuyp, Jacob. „Portrait of Abel Tasman, his wife and daughter”. Item held by National Gallery of Australia. Архивирано из оригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено 23. 5. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. „Ondertrouwregisters 1565–1811, Zoek”. 2017-12-01. Архивирано из оригинала 2017-12-01. г. Приступљено 2021-07-04. 
5. „Groom Abel Jansen Tasman”. Municipality of Amsterdam City Archives. Приступљено 2021-07-04. 
6. Pera, Klaas. „Abel Janszoon Tasman (1603–1659) » Stamboom Helmantel”. Genealogie Online. Архивирано из оригинала 23. 7. 2018. г. Приступљено 19. 10. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Forsyth, J. W. Tasman, Abel Janszoon (1603–1659). National Centre of Biography, Australian National University. Архивирано из оригинала 30. 7. 2016. г. Приступљено 8. 8. 2016 — преко Australian Dictionary of Biography. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. Andrew Sharp. The Voyages of Abel Janszoon Tasman,. стр. 25. . Oxford, Clarendon Press, 1968,.
9. J.E. Heeres, "Abel Janszoon Tasman, His Life and Labours", Abel Tasman's Journal, Los Angeles, 1965, pp. 137, 141–42; cited in Andrew Sharp, The Voyages of Abel Janszoon Tasman, Oxford, Clarendon Press, 1968, p. 24.
10. „Abel Janszoon Tasman, the first known European explorer to reach Tasmania and New Zealand and to sight Fiji”. robinsonlibrary.com. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 31. 8. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
11. „Tasman Journal”. Архивирано из оригинала 29. 8. 2016. г. Приступљено 10. 8. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
12. „ebooks06/0600611”. gutenberg.net.au. Архивирано из оригинала 8. 10. 2020. г. Приступљено 31. 8. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. „Monumenta cartographica [cartographic material] : reproductions of unique and rare maps, plans and views in the actual size of the originals : accompanied by cartographical monographs | Original map of Tasmania in December 1642”. nla.gov.au. Архивирано из оригинала 29. 6. 2011. г. Приступљено 31. 8. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
14. Burney, J (1813). A Chronological History of the Voyage and Discoveries in the South Sea of Pacific Ocean. стр. 70,. . L Hansard & Sons, London,cited in Potts, B.M. et al (2006) Janet Sommerville's Botanical History of Tasmania University of Tasmania and TMAG
15. Beazley 1911.
16. Schilder, Günter (1976). Australia unveiled : the share of the Dutch navigators in the discovery of Australia. Amsterdam: Theatrum Orbis Terrarum Ltd. стр. 170. ISBN 9022199975. 
17. Valentyn, Francois (1724—1726). Oud en nieuw Oost-Indien. 3. Dordrecht: J. van Braam. стр. 47. ISBN 9789051942347. 
18. Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty. Sydney: Rosenberg. стр. 105. ISBN 9780648043966. 
19. „A view of the Murderers' Bay – History – Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand”. teara.govt.nz. Архивирано из оригинала 5. 12. 2012. г. Приступљено 31. 8. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
20. „European discovery of New Zealand”. Encyclopedia of New Zealand. 4. 3. 2009. Архивирано из оригинала 10. 11. 2010. г. Приступљено 9. 12. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
21. John Bathgate. „The Pamphlet Collection of Sir Robert Stout: Volume 44. Chapter 1, Discovery and Settlement”. NZETC. Архивирано из оригинала 24. 7. 2020. г. Приступљено 17. 8. 2018. „He named the country Staaten Land, in honour of the States-General of Holland, in the belief that it was part of the great southern continent.” CS1 одржавање: Формат датума (веза)
22. Tasman, Abel. „Journal or Description by me Abel Jansz Tasman, Of a Voyage from Batavia for making Discoveries of the Unknown South Land in the year 1642.”. Project Gutenberg Australia. Архивирано из оригинала 8. 10. 2020. г. Приступљено 26. 3. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
23. Wilson, John (март 2009). „European discovery of New Zealand – Tasman's achievement”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала 6. 1. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
24. Lane, Kris E. (1998). Pillaging the Empire: Piracy in the Americas 1500–1750. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe. стр. 88. ISBN 978-0-76560-256-5. 
25. Kock, Robbert. „Dutch in Chile”. Colonial Voyage.com. Архивирано из оригинала 29. 2. 2016. г. Приступљено 23. 10. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
26. Barros Arana, Diego (2000) [1884]. Historia General de Chile (на језику: шпански). IV (2 изд.). Santiago, Chile: Editorial Universitaria. стр. 280. ISBN 956-11-1535-2. Архивирано из оригинала 31. 8. 2019. г. Приступљено 31. 8. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
27. Tasman, Abel Jansz. The Huydecoper Journal, 1642–1643. Sydney: Mitchell Library, SLNSW. стр. 43. 
28. Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty. Sydney: Rosenberg. стр. 21—22. ISBN 9780648043966. 

Литература

• Schilder, Günter (1976). Australia unveiled : the share of the Dutch navigators in the discovery of Australia. Amsterdam: Theatrum Orbis Terrarum Ltd. стр. 170. ISBN 9022199975. 
• Serle, Percival (1949). „Tasman, Abel”. Dictionary of Australian Biography. Sydney: Angus and Robertson. 
• Edward Duyker (ed.) The Discovery of Tasmania: Journal Extracts from the Expeditions of Abel Janszoon Tasman and Marc-Joseph Marion Dufresne 1642 & 1772, St David's Park Publishing/Tasmanian Government Printing Office, Hobart, pp. 106. 1992. ISBN 0-7246-2241-1.
• Quanchi, Max (2005). Historical Dictionary of the Discovery and Exploration of the Pacific Islands. The Scarecrow Press. ISBN 0810853957. 
• Beazley, Charles Raymond (1911), „Tasman, Abel Janszoon”, Ур.: Chisholm, Hugh, Encyclopædia Britannica (на језику: енглески), 26 (11 изд.), Cambridge University Press, стр. 437—438 

Спољашње везе

• Препис папира о Тасмановим путовањима, прочитаног Краљевском друштву Тасманије 1895.