Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Рођен је у Средњој Добрињи (код Ужица) 1786. године од мајке Вишње и оца Тодора Михаиловића. Учествовао је на Састанку у Такову и подизању Другог српског устанка, као и у Бици на Љубићу1815. године, у којој је био на челу војног реда.[1] Након завршетка устанка био је на челу Рудничке, а касније и Пожешке нахије.[1] Учествовао је у гушењу Ђакове буне1825. године. Био је један од старешина устаничких трупа смештених у селу Белица надомак Јагодине.[3]
Године 1814. оженио се Круном Михаиловић (преминулом 18. јануара1835) и са њом је имао сина Обрена (1818 – 1826) и кћи Јелисавету - Савку (1828 – 1834).
Господар Јован је живео у селу Пешти све до 1834. године када се преселио у Чачак где је постао начелник тамошњег округа. У Чачку је кратко живео. Тамо је постао и ктитор. Осим што је заслужан за обнављање старе Страцимирове задужбине, надлежан је био и за обнављање Цркве Вазнесења Господњег у Чачку. У том граду је подигао и Храм Светог Ђорђа 1820, Цркву Вазнесења Христовог на месту некадашње Богородице Градачке 1834. и Цркву Светог Николе у Брусници1836/1837. године.[2]
По њему је названа неуспешна Јованова буна из 1839. године чији је циљ био да поврати на престо кнеза Милоша.[1] Пропаст буне довела је до тога да Јован буде осуђен на десет година заточења. Касније је казна измењена у три године кућног притвора у Београду.[1]
