После одслужења војног рока, запослио се у Загребу у једној радионици. Године 1935. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због револуционарне делатности ухапшен је 1936. године. После чега је протеран из Загреба на пет година и извесно време је живео у родном крају под контролом полиције.
По савету Партије, да би избегао полицију, упућен је на политички рад у Београд, где је ушао у састав Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Преласком у Србију мења своје презиме из Лисак у Лисјак.
Године 1940. постао је секретар Четвртог рејонског комитета КПЈ у Београду и на тој дужности затекла га је и окупација Југославије, априла 1941. године.
Активно је учествовао у припремама за устанак, сакупљању оружја и организовању отпора окупатору. Септембра 1941. прешао је у Земун и преузео дужност секретара Среског комитета КПЈ. Убрзо је организовао и рад технике Среског комитета, која је штампала вести и летке. Често је одлазио је на партијске састанке у Београд, а био је повезан и са Окружним комитетом КПЈ у Београду, који је непосредно руководио радом Среског комитета.
После великих провала у партијској организацији Београда, у пролеће 1942. именован је за секретара Месног комитета КПЈ за Београд. До јануара 1943. успео је да успоставити доста јаку мрежу партијских ћелија у окупираном Београду, обновио рад технике Месног комитета и рад техника рејонских комитета. Успоставио је добре везе са партизанским одредима и успео да у њих пребацити нове борце. Организовао је и рад Народноослободилачког фронта и скупљање прилога за Народноослободилачки покрет (НОП). Тада су биле створене и ударне групе за уништење непријатеља у граду.
Након провале полиције у партијску организацију Београда, Лисјак је ухапшен 16. јануара 1943. у Приштинској улици (данас Улица цара Николаја). Пред полицијом се храбро држао и није хтео рећи чак ни своје име. Умро је од батина, у болници у Београду, 22. јануара 1943. године.
По њему је названо предузеће "Јанко Лисјак", основано 1944. за обнову водовода и канализације у Београду, касније "водећа монтажно-пројектна и производна организација за извођење свих врста инсталационих радова у грађевинарству и индустрији".[3]
Од почетка окупације учествовала је у организовању отпора окупатору у Земуну. Крајем 1941. била је укључена у Срески комитет СКОЈ-а за Земун и Месни комитет СКОЈ-а за Земун. Поред рада на организовању омладине у Земуну, радила је и на организовању омладине у селима земунског среза. У јесен 1942, заједно са Лисјаком, прешла је на партијски рад у окупирани Београд.
Ухапшена је крајем јануара 1943, свега десетак дана након хапшења свог супруга. Пред иследницима Специјалне полиције добро се држала. И поред тешких мучења, није хтела ништа одати, па чак ни своје право име. Потом је била пребачена у логор Бањица. Стерељана је 7. јуна 1943. на стрелишту у Јајинцима. Стрељана је под лажним именом Љубица Чобановић, избеглица из Петровчића. Иако је полиција сумњала да ово није њено право име, она није хтела открити свој прави идентитет.[4]
У годинама пред Други светски рат, активно и успешно се бавила играњем хазене (спорт који је претходио рукомету).
Истакути чланови Комунистичке партије Југославије и комунистички револуционари из Београда, умрли или убијени у међуратном периоду или погинули у току рата
