Vlažno područje

Slatkovodna močvarna šuma u Bangladešu
Tresave su slatkovodna vlažna područja koja se razviaju u oblastima sa stajaćom vodom i niskom plodnošću zemlje.
Močvare se razvijaju duž obala reka i jezera.

Vlažno područje je poseban ekosistem koji preplavljuje voda, bilo trajno ili sezonski, gde prevladavaju procesi bez kiseonika.[1] Primarni faktor koji razlikuje močvarna područja od ostalih kopnenih oblika ili vodenih tela je karakteristična vegetacija vodenih biljaka,[2][3] prilagođena jedinstvenom vodenom zemljištu. Vlažna područja imaju brojne funkcije, uključujući pročišćavanje vode, skladištenje vode, preradu ugljenika i drugih hranljivih materija, stabilizaciju obala i podršku biljaka i životinja.[4] Vlažna područja se takođe smatraju biološki najraznovrsnijim od svih ekosistema, i služi kao dom širokom rasponu biljnog i životinjskog života. Da li neko pojedinačno močvarno područje obavlja ove funkcije i stupanj do kojeg ih obavlja, zavisi od karakteristika tog močvarnog područja i zemljišta i voda u blizini.[5] Metode za brzu procenu ovih funkcija, ekološkog zdravlja močvarnih područja i opšteg stanja močvarnog područja razvijene su u mnogim regionima i doprinele su očuvanju vlažnih područja delimično podizanjem svesti javnosti o funkcijama i uslugama ekosistema koje neka vlažna područja pružaju.[5][6]

Vlažna područja se prirodno javljaju na svakom kontinentu.[7] Glavne vrste vlažnih područja su bara, močvara, tresava i dolinska močvara; podtipovi uključuju mangrovnu šumu, plavne livade[1], plavne šume i lugovi, tresetište, sezonske bare i mnoge druge.[8] Mnoga tresetna područja su močvarna područja. Voda u močvarnim područjima je slatka, braktična ili slana.[3] Vlažna područja mogu biti plimska (poplavljivana plimom) ili neplimska.[9] Najveća močvarna područja obuhvataju sliv reke Amazon, Zapadnosibirska nizija,[10] Pantanal u Južnoj Americi,[11] i Sundarbans u delti Ganga-Bramaputre.[12]

Procena milenijumskog ekosistema UN-a utvrdila je da je degradacija životne sredine izraženija u močvarnim sistemima od bilo kojeg drugog ekosistema na Zemlji.[13]

Veštačka močvarna područja koriste se za obradu komunalnih i industrijskih otpadnih voda, kao i za odvod padavinskih voda. Ona takođe mogu igrati ulogu u urbanom dizajnu.

Definicije

Područje zemljišta na kome se formiraju vodeni rezerovari nakon kišne oluje ne mora se nužno smatrati „močvarnim krajem”, iako je zemlja vlažna. Vlažna područja imaju jedinstvene karakteristike: ona se generalno razlikuju od ostalih vodnih tela ili zemljišnih oblika po osnovu njihovog vodostaja i tipa biljaka koje žive u njima. Specifično, močvarna područja su karakteristična po tome da imaju nivo vode koji stoji na ili blizu površine zemljišta tokom dužeg perioda svake godine da podrži vodene biljke.[14][15]

Konkretnija definicija je zajednica sastavljena od vodenog tla i hidrofita.[1]

Vlažna područja su takođe opisana kao ekotoni, koji su prelaz između suve zemlje i vodenih tela.[16] Mič i Goselink su napisali da močvarna područja postoje „… na sučelju između istinskih kopnenih ekosistema i vodenih sistema, što ih čini inherentno različitim jednim od drugih, ali istovremeno veoma međusobno zavsisnim.”[17]

Pri donošenju odluka o životnoj sredini postoje podskupovi definicija koje su dogovorno formulisane radi donošenje regulatornih i političkih odluka.

Vlažna područja i klimatske promene

Vlažna područja vrše dve važne funkcije u pogledu klimatskih promena. Ona imaju ublažavajuće efekte zahvaljujući svojoj sposobnosti da potapanja ugljenika, pri čemu se pretvara staklenički gas (ugljen-dioksid) u čvrsti biljni materijal putem procesa fotosinteze, a takođe i kroz sposobnost skladištenja i regulacije vode.[18] Vlažna područja na globalnom nivou skladište oko 44,6 miliona tona ugljenika.[19] Posebno u slatinama i mangrovnim močvarama, prosečna količina sekvestracije ugljenika je 210 g CO2 m−2 y−1, dok tresetišta sekvestriraju oko 20–30 g CO2 m−2 y−1.[19][20] Obalske močvare, poput tropskih mangrova i nekih umerenih slanih močvara, su poznate kao ponor za ugljenik koji inače doprinosi klimatskim promenama u njegovim gasovitim oblicima (ugljen dioksid i metan). Sposobnost mnogih plimskih močvarnih područja da skladište ugljenik i minimizuju protok metana iz plimnih sedimenata dovela je do sponzorstva inicijativa plavog ugljenika koje su namenjene unapređenju tih procesa.[21]

Međutim, u zavisnosti od njihovih karakteristika, neka vlažna područja su značajan izvor emisije metana, a iz nekih se isto tako emituje azotni oksid[22][23] koji je gas staklene bašte sa potencijalom globalnog zagrevanja 300 puta većim od ugljen dioksida i dominantna je supstanca koja oštećuje ozon, emitovana u 21. veku.[24] Pokazano je da višak hranljivih sastojaka uglavnom iz antropogenih izvora značajno povećava tokove N2O iz močvarnog tla kroz procese denitrifikacije i nitrifikacije.[25][22][26] Studija u interplimskom području slane močvare u Novoj Engleskoj pokazala je da višak nivoa hranljivih materija može povećati emisiju N2O, i da ne uzrokuje sekvestraciju.[25]

Reference

  1. ^ а б в Keddy, P.A. (2010). Wetland ecology : principles and conservation (2nd изд.). New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51940-3. 
  2. ^ Butler, S., ур. (2010). Macquarie Concise Dictionary (5th изд.). Sydney, Australia: Macquarie Dictionary Publishers. ISBN 978-1-876429-85-0. 
  3. ^ а б „Official page of the Ramsar Convention”. Приступљено 25. 9. 2011. 
  4. ^ „Wetlands”. USDA- Natural Resource Conservation Center. 
  5. ^ а б Wetland and Stream Rapid Assessments : development, validation, and application. [S.l.]: Elsevier Academic Press. 2018. ISBN 978-0-12-805091-0. OCLC 1017607532. 
  6. ^ Hollis, T.; Bedding, J. (1994). „Can we stop the wetlands from drying up?”Неопходна новчана претплата. New Scientist. 
  7. ^ Davidson, N.C. (2014). „How much wetland has the world lost? Long-term and recent trends in global wetland area”. Marine and Freshwater Research. 65 (10): 934−941. doi:10.1071/MF14173. 
  8. ^ „Wetland Types”. Agency of Natural Resources, Department of Environmental Conservation. 
  9. ^ „US EPA”. 18. 9. 2015. Приступљено 25. 9. 2011. 
  10. ^ Fraser, L.; Keddy, P.A., ур. (2005). The World's Largest Wetlands: Their Ecology and Conservation. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83404-9. 
  11. ^ „WWF Pantanal Programme”. Приступљено 25. 9. 2011. 
  12. ^ Giri, C.; Pengra, B.; Zhu, Z.; Singh, A.; Tieszen, L.L. (2007). „Monitoring mangrove forest dynamics of the Sundarbans in Bangladesh and India using multi-temporal satellite data from 1973 to 2000”. Estuarine, Coastal and Shelf Science. 73 (1–2): 91−100. Bibcode:2007ECSS...73...91G. doi:10.1016/j.ecss.2006.12.019. 
  13. ^ Davidson, N.C.; D'Cruz, R.; Finlayson, C.M. (2005). Ecosystems and Human Well-being: Wetlands and Water Synthesis: a report of the Millennium Ecosystem Assessment (PDF). Washington, DC: World Resources Institute. ISBN 978-1-56973-597-8. Приступљено 20. 3. 2018. 
  14. ^ „Glossary of Terms”. Carpinteria Valley Water District. Архивирано из оригинала 25. 4. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  15. ^ „Glossary”. Mapping2.orr.noaa.gov. Архивирано из оригинала 25. 4. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  16. ^ „Glossary”. Alabama Power. Архивирано из оригинала 21. 3. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  17. ^ Mitsch, William J.; Gosselink, James G. (24. 8. 2007). Wetlands (4th изд.). New York, NY: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-69967-5. 
  18. ^ Synthesis of Adaptation Options for Coastal Areas. Climate Ready Estuaries Program, EPA 430-F-08-024. Washington, DC: US Environmental Protection Agency. 2009. 
  19. ^ а б Chmura, G. L. (2003). „Global carbon sequestration in tidal, saline wetland soils”. Global Biogeochemical Cycles. 17 (4): 1111. Bibcode:2003GBioC..17.1111C. doi:10.1029/2002GB001917. 
  20. ^ Roulet, N. T. (2000). „Peatlands, Carbon Storage, Greenhouse Gases, And The Kyoto Protocol: Prospects And Significance For Canada”. Wetlands. 20 (4): 605—615. doi:10.1672/0277-5212(2000)020[0605:pcsgga]2.0.co;2. 
  21. ^ „More on blue carbon and carbon sequestration”. 
  22. ^ а б Bange, H. W. (2006). „Nitrous oxide and methane in European coastal waters”. Estuarine, Coastal and Shelf Science. 70 (3): 361—374. Bibcode:2006ECSS...70..361B. doi:10.1016/j.ecss.2006.05.042. 
  23. ^ Thompson, A. J.; Giannopoulos, G.; Pretty, J.; Baggs, E. M.; Richardson, D. J. (2012). „Biological sources and sinks of nitrous oxide and strategies to mitigate emissions”. Philosophical Transactions of the Royal Society B. 367 (1593): 1157—1168. PMC 3306631 Слободан приступ. PMID 22451101. doi:10.1098/rstb.2011.0415. 
  24. ^ Ravishankara, A. R.; Daniel, John S.; Portmann, Robert W. (2009). „Nitrous Oxide (N2O): The Dominant Ozone-Depleting Substance Emitted in the 21st Century”. Science. 326 (5949): 123—125. Bibcode:2009Sci...326..123R. PMID 19713491. doi:10.1126/science.1176985. 
  25. ^ а б Moseman-Valtierra, S.; et al. (2011). „Short-term nitrogen additions can shift a coastal wetland from a sink to a source of N2O”. Atmospheric Environment. 45 (26): 4390—4397. Bibcode:2011AtmEn..45.4390M. doi:10.1016/j.atmosenv.2011.05.046. 
  26. ^ Martin, Rose M.; Wigand, Cathleen; Elmstrom, Elizabeth; Lloret, Javier; Valiela, Ivan (20. 4. 2018). „Long-term nutrient addition increases respiration and nitrous oxide emissions in a New England salt marsh”. Ecology and Evolution. 8 (10): 4958—4966. ISSN 2045-7758. PMC 5980632 Слободан приступ. PMID 29876073. doi:10.1002/ece3.3955. 

Literatura

Spoljašnje veze

Vlažno područje на Викимедијиној остави.

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!