Fišerova esterifikacija ili Fišer-Špajerova esterifikacija je specijalni tip esterifikacije, koja se odvija putem refluksakarboksilne kiseline i alkohola u prisustvu kiselinskogkatalizatora. Tu reakciju su prvo opisali Emil Fišer i Artur Špajer 1895.[1] Većina karboksilnih kiselina je podesna za ovu reakciju, dok alkohol treba da bude primarni ili sekundarni alkil. Tercijarni alkoholi su skloni eliminaciji, a fenoli su obično suviše nereaktivni da bi dali zadovoljavajuće prinose. Često korišteni katalizatori za Fišerovu esterifikaciju su sumporna kiselina, p-Toluensulfonska kiseline, i Luisove kiseline poput skandijum(III) triflata. Za vrednije ili senzitivnije supstrate (npr. biomaterijale), dicikloheksilkarbodiimid se često koristi. Reakcija se često izvodi bez rastvarača (posebno kad se koristi znatan višak reagensa, e.g. MeOH), ili u ne-polarnom rastvaraču (e.g. toluenu). Tipično trajanje reakcije varira od 1–10 sati na temperaturama od 60-110 °C.
Fišerova esterifikacija je primer nukleofilne acilne supstitucije bazirane na elektrofilnosti karbonilnog ugljenika i nukleofilnosti alkohola. Karboksilne kiseline su kao elektrofili manje reaktivne od estera. Osim toga, u razređenim neutralnim rastvorima one su često deprotonisani anjoni (i stoga nereaktivne kao elektrofili).
Mehanizam ove reakcije ima nekoliko stepena:
Proton transfer sa kiselog katalizatora na karbonilni kiseonik povećava elektrofilnost karbonilnog ugljenika.
Karbonilni ugljenik zatim napada nukleofilni atom kiseonika alkohola
Proton transfer sa oksonijum jona na drugi molekul alkohola daje aktivirani kompleks
Protonacija jedne od hidroksilnih grupa aktiviranog kompleksa proizvodi novi oksonijum jon.
Gubitak vode sa tog oksonijum jona i naknadna deprotonacija daje estar.
Opšti mehanizam Fišerove esterifikacije je prikazan ispod.
