On se korišti kao želudačni stimulans za testiranje maksimalne produkcije želudačne sekretorne aktivnosti.[3] Taj test se može koristiti za dijagnozu bolesti poput Zolinger-Elisonovog sindroma kod koga se javlja prekomerna produkcija želudačne kiselina, što je uzrokovano prevelikom produkcijom gastrina. Zapremina izlučene kiseline se meri nakon administracije betazola. Dijagnoza je sekrecija veća od 60% maksimalne. Ova procedura može da uzrokuje komplikacije, te je treba izbegavati kod pacijenata sa loronarnom arterijskom bolešću.[4]
Betazol se takođe koristi za dijagnozu gastritisa zajedno sa testom za aktivnosti sekretina.
Betazol se koristi kao stimulans umesto histamina jer je specifičan za H2 receptor te ne proizvodi nepoželjne nuspojave koje bi histamin indukovao. Upotreba betazola ne zahteva istovremenu primenu antihistaminskih jedinjenje za blokiranje dejstva histamina na druge tipove histaminskih receptora.
Njegovo dejstvo u stimulaciji oslobađanja histamina se može koristiti za testiranje efikasnosti lekova koji blokiraju H2 receptor kao što je nizatidin.[5]
^Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^Hammond JB, Offen WW (1988). „Effect of nizatidine and cimetidine on betazole-stimulated gastric secretion of normal subjects: comparison of effects on acid, water, and pepsin.”. Am J Gastroenterol. 83 (1): 32—6. PMID2892392.
