Одржано шест седница Привременог руководства КПЈ, којима је председавао Филип Филиповић и на којима је дискутовано о раду Савеза графичких радника Југославије и о утицају КПЈ на графичке раднике; о припремању јануарског броја „Пролетера”; о Извештају о раду, коресподенцији са организацијама и руководствима у земљи, о кампањи за избор радничких повереника; о студентском покрету и о раду синдиката. На последњој седници, одржаној 27. јануара, Привремено руководство дало је мишљење о раду Петка Милетића у Србији и Војводини и др.[2]
У току ноћи 6/7. септембра, група од 10 усташа се илегално пребацила из Задра (у саставу Краљевине Италије) на подручје Госпића, где се повезала са групом чланова усташке организације и под вођством Андрије Артуковића извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брушане, код Госпића. Након напада, усташе су се преко Велебита повукле у Италију. Рачунајући на национално и економско незадовољство народа, услед велике економске кризе, усташко вођство је рачунало да ће овом акцијом успети да покрене устанак ширих размера. Иако мала, ова акција изазвала је веома оштро реаговање власти и погоршала ионако лоше италијанско-југословенске односе, а у историографији је остала забележена као Лички или Велебитски устанак.[3]
Октобар
у току октобра
У Котору одржана Шеста покрајинска конференција КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију на којој је изабран нови Покрајински комитет и његов Секретаријат у саставу — Божо Љумовић, секретар и Адолф Мук и Василије Раичевић, чланови. Касније је у Секретаријат кооптиран Марко Радовић.[4]