Хенри V (драма)

Хенри V
Прва страница Живота краља Хенрија Петог, штампана у Другом Фолио издању из 1632.
Настанак
Ориг. наслов	The Life of Henry the Fifth
Аутор	Виљем Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Садржај
Жанр / врста дела	историјска драма
Теме	стогодишњи рат
Место и време радње	Енглеска, Француска; 1415.
Издавање
Датум	1599.[а]
Хронологија
Претходник	Хенри IV, део други
Наследник	Хенри VI, део први
Текст	Хенри V (Викизворник)

Хенри V (енгл. Henry V) је историјска драма Виљема Шекспира, вероватно написана око 1599. Говори о енглеском краљу Хенрију V, фокусирајући се на догађаје непосредно пре и после битке код Аженкура (1415), током Стогодишњег рата. У првом Кварто издању (енгл. First Quarto) из 1603. објављена је под насловом Историја Хенрија Петог (енгл. The Cronicle History of Henry the fift)^[1]‍:p.6, што је у првом Фолио издању (енгл. First Folio) из 1623. постало Живот Хенрија Петог (енгл. The Life of Henry the Fifth).

Ова драма је завршни део тетралогије, а претходили су јој Ричард II, Хенри IV, део први и Хенри IV, део други. Оригинална публика би тако већ била упозната са насловним ликом, који је приказан у представама о Хенрију IV као необуздан и недисциплинован младић. У Хенрију V, млади принц је сазрео. Он креће у поход у Француску и, са далеко малобројнијом војском, побеђује Французе код Аженкура.

Ликови

Краљ Хенри V

• Хор

Енглези

• Краљ Хенри V

• Војвода од Глостера - Хенријев брат

• Војвода од Бедфорда - Хенријев брат ^[б]

• Војвода од Кларенса - Хенријев брат

• Војвода од Ексетера - Хенријев ујак

• Војвода од Јорка - Хенријев рођак

• Гроф од Салисбурија

• Гроф од Вестморланда

• Гроф од Ворика

• Сер Томас Ерпингем

• Капетан Говер - Енглез

• Капетан Флуелин - Велшанин

• Капетан Макморис - Ирац

• Капетан Џејми - Шкот

• Џон Бејтс, Александер Корт и Мајкл Вилијамс - војници

• Хералд

• Пиштољ, Ним и Бардолф^[в] - војници, бивши следбеници сер Џона Фалстафа

• Дечак - бивши паж сер Џона Фалстафа

• Госпођа Журка - домаћица кафане „Вепрова глава” и Пиштољева жена

• Надбискуп од Кентерберија

• Епископ Ели

Издајници

• Гроф од Кембриџа - Хенријев рођак

• Лорд Скруп

• Сер Томас Греј

Французи

• Краљ Француске

• Краљица Изабела

• Луј, војвода од Гијене, дофен - њихов син и француски престолонаследник

• Катарина - њихова ћерка

• Алиса - Катаринина дворска дама

• Маршал Француске

• Војвода од Бурбона / војвода од Бретање (зависно од издања представе)

• Војвода Орлеански

• Војвода од Берија

• Војвода од Бургундије

• Лорд Рамбуре

• Лорд Грандпре

• Господин ле Фер - француски војник

• Монтџој - француски гласник

• Гувернер Арфлера

• Француски амбасадори

Војници, слуге, пратиоци и господари

Садржај

Елизабетанској позорници мањкало је сценографије. Драма започиње Прологом, у којем се Хор (усамљени говорник који се обраћа публици) извињава због ограничења позоришта, желећи да постоји „Муза ватре”, са правим принчевима и краљевством на позорници, како би се праведно приказала прича о краљу Хенрију V. Онда, каже хор, краљ Хенри би „имао држање Марса”. Хор охрабрује публику да употреби своју „снагу маште” да преброди ограничења позорнице: „Закрпите наше несавршености својим мислима ... приказујући подвиге више година / за један сат”.

Шекспирове представе су подељене у пет чинова. У Хенрију V, прва два чина се у великој мери баве краљем и његовом одлуком о нападу на Француску, пошто су га убедили да је он по рђењу законити наследник француског престола. Француски Дофен, син краља Шарла VI, на Хенријеве захтеве одговара потцењивачким и увредљивим поклоном − шаље му тениске лоптице, „као прикладне његовој младости и таштини”.

Хор се поново појављује на почетку сваког чина како би погурао причу напред. На почетку другог чина описује посвећеност земље ратним напорима: „Сад су сви младићи у Енглеској у ватри ... Они продају пашњак да би купили коња, / Следећи огледало свих хришћанских краљева...” Други чин укључује заверу грофа од Кембриџа и два његова друга, за атентат на Хенрија у Саутхемптону. Хенријево вешто откривање завере и његово сурово поступање према завереницима показују да се променио од ранијих драма (Хенри IV) у којима се појавио.

Илустрација III чина, 1. сцена: „Још једном у продор, драги пријатељи!”

У трећем чину, Хенри и његове трупе прелазе преко Ламанша да би напали француску луку Арфлер. Хор се поново појављује: „Ухватите мислима ову морнарицу / И напустите Енглеску, мирну као мртва поноћ.” Француски краљ, каже Хор, „нуди му / Катарину своју ћерку и са њом у мираз, / Неке ситне и непрофитабилне војводине”. Хенри није задовољан.

Током опсаде Арфлера, Енглези су испрва одбијени, али Хенри их охрабрује једним од најпознатијих Шекспирових говора. „Још једном у продор, драги пријатељи, још једном; / Или затворите зид нашим енглеским мртвима ....” Након крваве опсаде, Енглези заузму Арфлер, али Хенријеве снаге су толико исцрпљене да одлучује да не иде на Париз. Уместо тога, он одлучује да се пребаци уз обалу до Калеа. Французи састављају снажну војску и прогоне га.

Окружили су га у близини малог града Аженкура, а у IV чину, ноћ пре битке, знајући да је надјачан, Хенри прерушен лута кроз енглески логор, покушавајући да утеши своје војнике и утврди шта они у ствари мисле о њему. Мучи се моралним теретом краља, тражећи од Бога „да очеличи срца мојих војника”. Долази дневна светлост, а Хенри окупља своје племиће чувеном „говором на дан Светог Криспина” (Чин IV, Сцена 3. 18–67): „Нас неколико, мало срећника, браћа по оружју”.

Наоружани углавном дугим луковима, Енглези изненађују Французе, па и себе, убедљивом победом. Французи су претрпели 10.000 жртава; Енглези, мање од 30. „О Боже, твоја рука је била овде”, каже Хенри.

Катарина учи енглески од своје дадиље Алисе на литографији из 1888. (аутор Лаура Алма-Тадема). Чин III, сцена четврта.

Пети чин долази неколико година касније, док Енглези и Французи преговарају око „Мира у Троју”, а Хенри покушава да заведе француску принцезу, Катарину од Валоа. Ниједно не говори језик другог, али хумор њихових грешака заправо помаже у постизању његовог циља. Сцена се завршава тако што је француски краљ прихватио Хенрија за наследника француског престола и молитва француске краљице „да Енглези Французе, и Французи Енглезе приме једни друге, Бог говори овај Амен”.

Пре него што се представа закључи, Хор се поново појављује и горко објашњава, „државом Хенријевог наследника, толики су управљали, да су изгубили Француску, па је његова Енглеска искрварила, што се на нашој позорници приказивало” − подсетник на бурну владавину Хенрија VI у Енглеској, коју је Шекспир претходно изнео на сцену у трилогији представа: Хенри VI, део први, Хенри VI, део други и Хенри VI, део трећи.

Издање Холиншедове хронике из 1587.

Као и у многим другим Шекспировим историјским драмама и трагедијама, појављују се бројни мањи комични ликови, који су контрастирали и понекад коментарисали главни заплет. У овом случају, то су углавном обични војници у Хенријевој војсци, а укључују Пиштоља, Нима и Бардолфа из представе Хенри IV. Војска такође укључује Шкота, Ирца и Енглеза, и Флуелина, комично стереотипног велшког војника, чије је име тадашњим Енглезима било веома тешко изговорити. Представа такође накратко говори о смрти сер Џона Фалстафа, Хенријевог отуђеног пријатеља из представа Хенри IV, кога је Хенри одбацио на крају Хенрија IV, 2. део.

Извори

Шекспиров главни извор за Хенрија V, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа историјску основу за ову представу. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала коришћен, а научници претпостављају да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о грађанским ратовима. Ранија представа непознатог аутора, Познате победе Хенрија V, такође се уопште сматра моделом овог дела. ^[3]

Датум и текст

Прва страница "Живота краља Хенрика Петог", штампана у другом издању Фолија из 1632. године.

На основу очигледне алузије о Есексовој мисији да заустави Тиронову побуну у Ирској, сматра се да представа датира с почетка 1599. године. ^[1]‍:p.5 Хронику Историје краља Хенрија Петог уписао је у Регистар еснафа лондонских издавача 14. августа 1600. продавац књига Томас Павиер; први Кварто објављен је пре краја године - мада од стране Томаса Милингтона и Џона Бусбија, а не Павиера. Томас Крид је одрадио штампање.

Q1 (први Кварто) Хенрија V је „лош кварто“, скраћена верзија представе која би могла представљати неовлашћену копију или преприћан текст. Други кварто, репринт Q1, објавио је 1602. године Павиер; други репринт издан је као Q3 1619, са лажним датумом 1608 - део Лажног Фолио издања (енгл. False Folio) Виљема Џегера (енгл. William Jaggard). Најбољи текст први пут је штампан у Првом Фолио издању (енгл. First Folio) 1623. године.

Критика и анализа

Однос према рату

Битка код Аженкура на савременој минијатури.

Читаоци и публика интерпретирали су однос ове драме према рату на неколико различитих начина. С једне стране, чини се да ова драма слави Хенријеву инвазију на Француску и војничку вештину. Алтернативно, може се читати као коментар моралне и личне цене рата. ^[4] Шекспир представља рат у свој његовој сложености.

Амерички критичар Норман Рабкин описао је представу као слику са два истовремена значења. ^[5] Рабкин тврди да се представа никада не опредељује за једно гледиште према рату, а Хенри стално мења свој стил говора, говорећи о "силовању и пљачки" током опсаде Арфлера, али о патриотској слави у свом Говору на дан светог Криспина.

Неки критичари повезују величање националистичког поноса и освајања са савременим (у 16. веку) енглеским војним подухватима у Шпанији и Ирској. Хор директно помиње очекиване војне тријумфе Роберта Девероа, другог грофа од Есекса, у петом чину. Сам Хенри V понекад се доживљава као амбивалентни приказ сценског макијавела, комбинујући привидну искреност са спремношћу да се преваром и силом искористе за постизање својих циљева. ^[6]

Други коментатори гледају како представа критички гледа на разлог Хенријевог насилног циља.^[7] Племените речи Хора и Хенрија доследно поткопавају акције Пиштоља, Бардолфа и Нима. Пиштољ говори у бомбастичном празном стиху који, чини се, пародира Хенријев властити стил говора. Пиштољ и његови пријатељи тако показују поступке својих владара.^[8] Заправо, присутност ликова из Истчипа из Хенрија IV наглашава елемент авантуристе у Хенријевом лику као монарха. ^[9]

Нејасноћа представе довела је до различитих интерпретација у извођењу. Филм Лоренса Оливијеа из 1944, снимљен током Другог светског рата, наглашава патриотску страну, занемарујући чињеницу да су непријатељи у драми, Французи, у ствари били савезници у том сукобу, ^[г] док филм Кенета Бране из 1989. године наглашава страхоте рата. Продукција Краљевског националног театра из 2003. године представила је Хенрија као модерног генерала, исмевајући инвазију на Ирак.

Последњих година се воде научне расправе о томе да ли се Хенри V може назвати ратним злочинцем или не. ^[10] Неки то питање сматрају анахроним, тврдећи да се савремена правна терминологија не може применити на историјске догађаје или личности попут оних приказаних у представи. ^[11] Међутим, други учењаци су одбацили ово гледиште. На пример, Кристофер Н. Варен гледа у De armis Romanis Алберига Гентилија, заједно са самим Хенријем V, како би показао како су рани модерни мислиоци (укључујући Шекспира) користили правне приступе да би се суочили са прошлошћу. ^[12] Као резултат, тврди Варен, питање да ли је Хенри V био ратни злочинац није само легитимно, већ је и "историјски примерено." ^[13]

С друге стране, Хенри V представљен је као сјајан вођа, јер успева да сачува стрпљење када га вређају, "драго нам је што је Дофен тако пријатан са нама". Хенри V такође признаје своје претходне грешке, „предали смо се варварској слободи“ и показује да има велико самопоуздање, „тамо ћу се попети с тако пуном славом да ћу заслепити све очи Француске“.

Пародија суђења Хенрију V за злочине повезане са легалношћу инвазије на Француску и покољ затвореника током битке код Аженкура одржано је у Вашингтону, у марту 2010, извлачећи чињенице из историјских записа и из Шекспирове драме. Под називом "Врховни суд придружене Краљевине Енглеске и Француске" (енгл. The Supreme Court of the Amalgamated Kingdom of England and France), председавајуће судије су били Врховне судије Самјуел Алито и Рут Бадер Гинсбург, обоје чланови Врховног суда САД. Исход је првобитно био одређен гласањем публике, али због нерешеног резултата дошло је до одлуке судија. Суд је био подељен око Хенријевог оправдања за рат, али једногласно га је прогласио кривим за убиство заробљеника након примене „еволуирајућих стандарда друштва које сазрева“. Пре тога, измишљени „Глобални суд за ратне злочине“ пресудио је да је Хенријев рат био законит, ниједан цивил није убијен противзаконито, а Хенри није сносио кривичну одговорност за смрт ратних заробљеника. Измишљени „Француски савез за грађанске слободе“, који је покренуо трибунал, покушао је да покрене парницу пред грађанским судом. Судија је закључио да је везан закључцима закона Глобалног суда за ратне злочине и такође пресудио у корист Енглеза. Апелациони суд је потврдио без мишљења, и тако је препустио питање Врховном суду. ^[14][15][16]

Говор на дан Светог Криспина

Говор на дан светог Криспина је најпознатији део драме Хенри V, и налази се у Четвртом чину, Сцена III, стихови 18–67. Уочи битке код Аженкура, која је пала на дан Светог Криспина, Хенри V охрабрује своје људе, којима су многобројнији Французи препречили пут, да се присете како су Енглези раније нанели велике поразе Французима. Говор је славно одиграо Лоренс Оливије 1944. за подизање британског духа током Другог светског рата, и Кенет Брана у филму Хенри V из 1989. године, и прославио је израз "браћа по оружју". ^[17] Неколико каснијих писаца користило је делове овог говора у својим делима, између осталих Хорацио Нелсон^[18], Чарлс Дикенс^[19] и Винстон Черчил.^[20] Веома духовита пародија овог говора, са бројним алузијама на друге Шекспирове историјске драме, може се видети у првој епизоди култне Британске хумористичке серије Црна Гуја, са Рованом Еткинсоном у главној улози.^[21]

ВЕСТМОРЛАНД

О да су нам сад овде

Бар једна десетина хиљада људи у Енглеској

Који не раде данас!

КРАЉ

Ко то жели?

Мој рођак, Вестморланд? Не, рођаче;

Ако је суђено да ћемо умрети, довољно нас је

Да ојадимо нашу земљу; а ако преживимо,

Што је мање људи, то је већи део части.

Дај Боже! Молим те, не жели ни једног човека више .

Јупитера ми, нисам лаком на злато,

Не бројим ко се храни на мој рачун;

Не брине ме ако људи моју одећу носе;

Такве спољашње ствари не станују у мојим жељама.

Али ако је грех волети част,

Најгрешнији сам од свих живих.

Не, Бога ми, рођо, не жели ни једног човека из Енглеске.

Божији мир! Не бих делио тако велику част

Са још једним човеком више

За најбољу наду коју имам. О, не пожели још једнога!

Боље разгласи, Вестморланде, кроз моју војску,

Онај који нема петље за ову борбу,

Пусти га; његов пасош ће бити спреман,

И круне за превоз му стављене у кесу;

Не бисмо умрли у друштву тог човека

Који страхује да умре заједно с нама.

Овај дан се зове празник Криспина.

Онај ко надживи овај дан и дође сигурно кући,

Испрсиће се када се овај дан помене,

И потсети га на име Криспин.

Онај ко преживи овај дан и види старост,

Сваке ће године на годишњицу гостити своје комшије,

И рећи "сутрадан је свети Криспин".

Онда ће заврнути рукав и показати ожиљке,

И рећи "Те ране сам стекао на Криспинов дан."

Старци заборављају; ипак ће све бити заборављено,

Али сетиће се, с поносом,

Које је подвиге учинио тога дана. Онда ће наша имена,

Позната у његовим устима као кућне речи -

Хари Краљ, Бедфорд и Ексетер,

Ворик и Талбот, Салисбури и Глостер -

При чашама многим у сећању освежити.

Овој причи ће доба човек научити свог сина;

А свети Криспин неће никад проћи,

Од овог дана до краја света,

Да ми у њему не пудемо запамћени -

Нас неколико, мало срећних, браћа по оружју;

Јер онај ко данас пролива своју крв са мном

Биће мој брат; макар био последњи,

Овај дан ће га учинити племићем;

А господа у Енглеској сада у кревету

Проклињаће себе што нису били овде,

И сматраће своју мушкост јефтином кад неко каже

Да се борио с нама на дан Светог Криспина.

Историја извођења

Хор у прологу алудира на Есексову кампању 1599. године у Ирској, без икаквог знака да би она завршила катастрофом. Кампања је започела крајем марта и пропала је крајем јуна, што снажно сугерише да је представа први пут изведена током тог тромесечног периода.

Традиција, коју је немогуће потврдити, држи да је Хенри В била прва представа изведена у новом Театру Глобе у пролеће 1599. - Глобе би био "дрвени О" поменут у Прологу - али Шапиро тврди да су Чамберлејнови људи били још увек код Завесе, када је дело први пут изведено, и да је сам Шекспир вероватно глумио хор.^{[тражи се извор]} Године 1600. у првом штампаном тексту је наведено да је представа играна „у различита времена“. Најстарији наступ за који се зна тачан датум догодио се, међутим, 7. јануара 1605. на двору у Палати Вхитехалл.

Самуел Пепис видео је Хенрија 1664. године, али написао га је Рогер Боиле, први гроф Оррери, а не Схакеспеаре. Схакеспеарова игра вратила се на сцену 1723. године, у адаптацији Аарона Хилл-а.^{[тражи се извор]}

Најдужа продукција представе у историји Бродвеја била је представа у којој је Ричард Мансфилд 1900. године одиграо 54 представе. Остали запажени сценски наступи Хенрија В-а укључују Цхарлес Кеан (1859), Цхарлес Алекандер Цалверт (1872) и Валтер Хампден (1928).

Главна извођења у Лондону током 20. и 21. века укључују:

• Позориште Олд Вик из 1937. године, Лоренс Оливије као Хенри

• 1955. позориште Олд Вик, Ричард Бартон као Хенри

• 1965. Олдвич театар, Ијан Холм као Хенри (енгл. Royal Shakespeare Company)

• 1972. Позориште Олдвич, Тимоти Далтон као Хенри (енгл. Prospect Theatre Company), такође 1974. године у Раундхаус Театру

• 1985. Барбикан театар, Кенет Брана као Хенри (енгл. Royal Shakespeare Company)

• 2013. Ноел Кауард позориште, Џад Лоу као Хенри V (енгл. Michael Grandage Company)

Адаптације

Филм

Урађене су три главне филмске адаптације. Прва, Хенри V (1944), у режији и главној улози Лоренса Оливијеа, је шарена и високо стилизована верзија која почиње у Позоришту Глоб, а затим се постепено прелази на реалистични приказ битке код Аженкура.^[22] Оливијеов филм снимљен је током Другог светског рата и замишљен је као патриотски митинг за време инвазије на Нормандију.^[22]

Други главни филм, Хенри V (1989), у режији и главној улози Кенета Бране, покушава дати реалистичнији приказ тог раздобља и ставља већи нагласак на ратне страхоте. Одликује га блатњава и језива битка код Аженкура.

Трећи главни филм, Краљ (2019), у коме је Тимоти Шаламе глумио Хенрија V, адаптиран је из Шекспирових драмских текстова Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V.

Телевизија

Британска телевизија ББЦ 2 извела је 2012−2016. комплетну екранизацију 8 највећих Шекспирових историјских драма, у облику мини-серије под насловом Шупља круна (енгл. The Hollow Crown). Наслов серије узет је из стиха у драми Ричард II:

Јер у шупљој круни

Што окружује смртне слепоочнице краља

Смрт држи свој двор ...

- Ричард II, чин 3, сцена 2.

Прва сезона, која садржи 4 драме које образују прву тетралогију (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) снимљена је 2012. године. Бен Вишо глуми краља Ричарда II, Џереми Ајронс игра Хенрија IV, а а Том Хидлстон игра Хенрија V.

Друга сезона, под насловом Шупља круна: Ратови ружа (енгл. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) снимљена је 2016. године. Друга сезона екранизовала је историјске драме друге тетралогије: сва три дела Хенрија VI (у две епизоде) и Ричарда III, са Бенедиктом Камбербачом у улози Ричарда од Глостера (касније Ричарда III).^[23]

Напомене

1. Овде је наведен хронолошки, логичан редослед драма, којим их треба читати као би се разумели историјски догађаји и контекст збивања. Међутим, трилогија Хенри VI објављена је око 1591, знатно пре Хенрија V.
2. Појављује се у Фолио, али не у Кварто верзији представе. Тејлорове претпоставке су да је Шекспир заменио „хладног и одбојног” Џона од Ланкастра, који се појавио у Хенрију IV, са „знатно привлачнијим Кларенсом”.^[2]‍:p.101
3. У драми Хенри IV, део први комичан лик, мета Принчевих и Фалстафових шала. У Хенрију V поручник, после пада Арфлера осуђен због пљачкања цркве и обешен по наредби краља Хенрија (некадашњег принца Хала), упркос старом пријатељству.
4. Оливијев филм парадоксално покушава да створи патриотски жар у рату против Немачке у којем су Французи били савезници Британије, славећи прошлу јуначку енглеску победу над тим истим савезницима.

Референце

1. Shakespeare, William (2008). Gary Taylor, ур. Henry V. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953651-1. 
2. Taylor, Gary (1979). Three Studies in the Text of Henry V. Oxford: The Clarendon Press. ISBN 0-19-812913-0. 
3. Greer, Clayton A. "Shakespeare's Use of The Famous Victories of Henry V," Notes & Queries. n. s. 1 (June 1954): 238–241.
4. Berry, Ralph (2005). „Henry V”. Changing Styles in Shakespeare. Abingdon, England: Routledge. стр. 67. ISBN 0-415-35316-5. „The concern of productions in the contemporary era…is bringing the darker, more sceptical passages into a living relation with the more heroically straightforward.” 
5. Rabkin, Norman (1981). Shakespeare and the Problem of Meaning. Chicago: University of Chicago Press. стр. 62. 
6. Greenblatt, Stephen. "Invisible Bullets." Glyph 8 (1981): 40–61.
7. Foakes, R. A. (2003). Shakespeare and Violence. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 105. 
8. Watts, Cedric and John Sutherland, Henry V, War Criminal?: And Other Shakespeare Puzzles. Oxford: Oxford University Press, 200: 117
9. Spenser, Janet M. "Princes, Pirates, and Pigs: Criminalizing Wars of Conquest in Henry V." Shakespeare Quarterly 47 (1996): 168.
10. Watts, Cedric; John Sutherland (2000). Henry V, War Criminal?: And Other Shakespeare Puzzles. Oxford: Oxford University Press. .
11. Condren, Conal. "Understanding Shakespeare’s Perfect Prince: Henry V, the Ethics of Office and the French Prisoners" in The Shakespearean International Yearbook, ed. Graham Bradshaw, Tom Bishop, and Laurence Wright, Ashgate, 2009, pp. 195–213.
12. Warren, Christopher. “Henry V, Anachronism, and the History of International Law” in The Oxford Handbook to English Law and Literature, 1500–1625.
13. Warren, Christopher. “Henry V, Anachronism, and the History of International Law” in The Oxford Handbook to English Law and Literature, 1500–1625. p. 27.
14. „Judgment at Agincourt”. C-SPAN. 16. 3. 2010. Архивирано из оригинала 17. 10. 2012. г. Приступљено 11. 06. 2020.  link to video
15. Treanor, Tim (18. 3. 2010). „High Court Rules for French at Agincourt”. DC Theater Scene. 
16. Jones, Andy (8. 3. 2010). „High Court Justices, Legal Luminaries Debate Shakespeare's 'Henry V'”. National Law Journal. 
17. Fraser, Isabelle (21. 10. 2015). „Battle of Agincourt anniversary: Henry V's St Crispin's Day speech in full”. The Daily Telegraph. Приступљено 14. 8. 2018. 
18. Folger n.d. sfn грешка: no target: CITEREFFolgern.d. (help)
19. Smith, Stephanie Ann (17. 3. 2018). Household Words: Bloomers, Sucker, Bombshell, Scab, Nigger, Cyber. U of Minnesota Press. Приступљено 17. 3. 2018 — преко Google Books. 
20. „Old Men Forget”. The New York Sun. The New York Sun. 21. 4. 2015. Приступљено 26. 7. 2019. ^{[мртва веза]}
21. The Black Adder, Приступљено 17. 6. 2020 
22. Gurr, Andrew (2005). King Henry V. New Cambridge Shakespeare. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 48—49. ISBN 0-521-84792-3. 
23. The Hollow Crown, Приступљено 14. 6. 2020 

Литература

• Rabkin, Norman (1981). Shakespeare and the Problem of Meaning. Chicago: University of Chicago Press. 
• Berry, Ralph (2005). „Henry V”. Changing Styles in Shakespeare. Abingdon, England: Routledge. стр. 67. ISBN 0-415-35316-5. „The concern of productions in the contemporary era…is bringing the darker, more sceptical passages into a living relation with the more heroically straightforward.” 
• Baldo, Jonathan (1996). „Wars of Memory in Henry V”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 47 (2): 132—159. ISSN 0037-3222. JSTOR 2871099. doi:10.2307/2871099. eISSN 1538-3555. 
• Coleman, David (2008). „Ireland and Islam: Henry V and the "War on Terror"” (PDF). Shakespeare. Taylor & Francis. 4 (2, Part One. Criticism: Shakespeare and Islam. Guest edited by Mark Hutchings): 169—180. ISSN 1745-0918. doi:10.1080/17450910802083492. eISSN 1745-0926. 
• Rabkin, Norman (1977). „Rabbits, Ducks, and Henry V”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 28 (3): 279—296. ISSN 0037-3222. JSTOR 2869079. doi:10.2307/2869079. eISSN 1538-3555. 
• Warren, Cristopher N. (2017). „Henry V, Anachronism, and the History of International Law”. Ур.: Hutson, Lorna. The Oxford Handbook of English Law and Literature, 1500–1700. Oxford Handbooks. Oxford: Oxford University Press. стр. 709—727. ISBN 9780199660889. doi:10.1093/oxfordhb/9780199660889.013.41 — преко Oxford Handbooks. 

Спољашње везе

• Потпун текст Хенрија V, оригинална и модернизована верзија, на Internet Shakespeare Editions
• Henry V на пројекту Гутенберг
• Henry V public domain audiobook at LibriVox