Рођен у селу Јасиковици код Трстеника 10. новембра 1850. године.[1] Основну школу је завршио у селу Рибник, а гимназију и учитељску школу[2] у Крагујевцу (1871).
Након прекида непријатељстава студије је наставио у Москви, које је такође прекинуо због учешћа у Другом српско-турском рату, у коме је учествовао у чину санитетског потпоручника и радио у санитету Српске војске. Након тога је као стипендиста Трстеничког округа отишау у Париз,[2] где је дипломирао медицину 1884. године.[1]
По завршетку студија радио је као срески лекар у Трстенику, и први државни лекар у Врњачкој Бањи.[3]
Учествовао је и у Српско-бугарском рату (1885),[1] као санитетски капетан.[3]
Након тога је постављен за среског лекара у Пожаревцу.[3] Био је управник Пожаревачке болнице и редовни члан Српског лекарског друштва. Писао је стручне радове.[2]
Био је првак Радикалсне странке,[1] у чији рад се укључио 1886. године[2] када је учествова у великој радикалској скупштини у Нишу. Године 1889. је изабран за народног посланика за пожаревачки срез.[1] За члана и секретара сената изабран је 1901. године, а за председника Народне скупштине 1908. [1]
Након ствараања Краљевине СХС, изабран је за председника парламента и до 1923. је биран за посланика.[2]
Пензионисан је 1921. године, као помоћник министра народног здравља.[1]
Бавио се и новинарством. Сарађивао је у пожаревачком листу „Грађанин“, чији је један од оснивача и једно време уредник,[2] као и у „Српском архиву“ (за целокупно лекарство).[1]
За председника „Клуба лекара“ изабран је 1928. године и „Друштва лекара“ 1930 године у Пожаревцу. Са Стојаном Нешићем превео је књигу професора Бечког универзитета Ернеста Брикеа „Како ћеш сачувати живот и здравље своје деце“, која је штампана 1892. године у Пожаревцу.[1]
Због болести се 1923. повукао из политичког живота, али је 1932. поново узео учешћа, као сенатор Дунавске бановине и на том месту га је затекла смрт.[3]