PROFILBARU.COM

Сретен Стојковић
Сретен Стојковић
Датум рођења	1854.
Место рођења	Крагујевац, Србија
Датум смрти	1928.
Место смрти	Београд, Краљевина Југославија

Сретен Срета Стојковић (Крагујевац, 1854 — Београд, 1928) био је српски књижевник и просветни педагог.

Биографија

Основну и средњу школу је похађао у Крагујевцу, а Велику школу у Београду, где је на Техничком факултету завршио математичку групу. Оставио је значајан траг по преданом раду као педагог пошто је саставио неколико уџбеника из математике.^[1] Након домаћих студија усавршавао се кратко време у Минхену.

Између 1875-1881. године радио је као професор у Крагујевцу. Ту је дошао у додир са српским социјалистима; ушао је у круг присталица Светозара Марковића. Због учешћа у афери са црвеним барјаком завршио је у затвору.^[2]

Био је професор и директор Прве мушке гимназије (1881-1894). Кратко се нашао у функцији секретара и Начелника Министарства просвете Краљевине Србије. Уследио је други период у школству Београда; био је професор и директор Реалке и Друге београдске гимназије у периоду 1895-1906. године. Испунивши законом прописан стаж, пензионисан је већ 1906. године. По Владимиру Ђоровићу, Сретен Стојковић је био изузетно педантан и тачан као човек, и то у сваком погледу. У свему је показивао изразите математичке склоности и беспрекорност, којима је унапређивао сваки рад у који би се упустио.^[3]

Значајан траг је оставио и као књижевник. Позната дела су му путопис "На Дунаву", као и роман под насловом "На странпутици". Бавио се публицистичким радом, а његово издање српских епских песама под називом "Лазарице", било је успешно јер су се појавила четири издања. Није успео да заврши рукопис књиге "Историја СКЗ". Стојковић се истакао и као утемељивач и оснивач неколико елитних друштава и институција. Запажена је дугогодишња Сретенова активност у Српској књижевној задрузи. Прво је од 1906. године члан Управног одбора, и то као њен потпредседник. Затим је након Првог светског рата (1919?) и председник Српске књижевне задруге (1920-1928).^[4] Један је од оснивача Друштва Светог Саве, заједно са Светомиром Николајевићем и Ђоком Миловановићем.^[5] Са њима је основао и масонску ложу "Побратим".^[2] Његова књига о масонској историји је донела много драгоцених података о масонерији и њеном упливу у савремену српску историју. Спада он и међу осниваче "Друштва Краљ Стефан Дечански" које је помагало глувонеме. Учествовао је и у раду Инвалидског Фонда "Св. Ђорђе", те Коларчевој и Чупићевој задужбини.

Умро је у Београду јануара 1928. године. На опелу у Саборној цркви, између више говорника, привукли су нарочиту пажњу када су говорили о свом великом добротвору, један глувонеми дечак и једна слепа девојчица.^[6]

Одабрана дела

На Странпутици: роман из предратног живота Београдског COBISS.SR 47217159
Лазарица или Бој на Косову: народна епопеја у 24 песме COBISS.SR 47248647
Косовска епопеја: преглед покушаја за састав народнога епа о боју на Косову COBISS.SR 44582151
Нова Србијанка: борбе за ослобођење 1804.-1815. год. COBISS.SR 132865543
Историја Српске књижевне задругеCOBISS.SR 78180615
Слободно зидарство : његов циљ и принципи, његова прошлост и садашњост : писма брата COBISS.SR 47542791

Референце

^ Стојковић, Сретен (1888). Геометрија : за више разреде гимназија и реалака. Књ. 2, Стереометрија и тригонометрија. Београд: Краљевско-српска државна штампарија. стр. 295. COBISS.SR 185273607
^ ^а ^б "Политика", Београд 1928. године
^ "Политика", Београд 29. јануар 1928. године
^ „ПРЕДСЕДНИЦИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2016.
^ „Историјат друштва”. Приступљено 16. 12. 2016.
^ "Политика", Београд 30. јануар 1928. године

Литература

Извештај Срете Стојковића, тајника Друштва Светог Саве о раду главног одбора у 1889. години. Друштво Светог Саве, Бр.9, 1890.
Сретен Стојковић: Брат Ђура Вајферт. Неимар, Бр.20 (октобар 1923)