PROFILBARU.COM

Сети I
Сети I
	Сети I
Лични подаци
Хијероглифско име
Датум смрти	1279. п. н. е.
Сахрањен	Долина краљева
Гробница	KV17
Породица
Родитељи	Рамзес I; Ситре
Владавина
Период владавине	1290. или 1294—1279. п. н. е. (Деветнаеста династија)
Претходник	Рамзес I
Наследник	Рамзес II
Престоно име

Сети I (или Сетос I на грчком) је био други фараон Деветнаесте египатске династије током периода Новог краљевства, који је владао од око 1294. или 1290. п. н. е. до 1279. п. н. е.^[3]^[4] Он је био је син Рамзеса I и Ситре, и отац Рамзеса II.

Сети је још за време живота свог оца Рамзеса био постављен за команданта тврђаве Силе. За собом је оставио велики број храмова. Због изградње тих храмова је отворио неке од старих каменолома од којих су били најбитнији они на Синају. Такође, покренуо је војну експедицију у Нубију ради заробљеника који би послужили као јефтина радна снага. Међу значајним храмовима које је обновио био је храм Сета у Аварису и храм Озириса у Абидосу за чију је изградњу узиман материјал из Источних планина.

У првој години владавине предузео је поход мањег обима у Палестину против Шасуа. То је покренуло његове амбиције даље ка северу где је успе да освоји Кадеш. То освајање Кадеша је касније изазвало рат са Хетитима. Такође био је први владар који се суочио са упадима либијских племена на северној граници царства.

Сахрана

Сетијеву добро очувану гробницу (KV17) пронашао је 1817. Ђовани Батиста Белзони, у Долини краљева;^[5] показало се да је најдужа са 136 m (446 ft)^[6] и најдубља од свих краљевских гробница Новог Краљевства. То је такође била прва гробница са украсима (укључујући Књигу о небеској крави)^[7] на сваком пролазу и одаји са веома рафинираним барељефима и живописним сликама – чији су фрагменти, укључујући велики стуб који приказује Сетија I са богињом Хатор, може се видети у Националном археолошком музеју у Фиренци. Овај декоративни стил поставио је преседан који је у потпуности или делимично праћен у гробницама каснијих краљева Новог краљевства. Саму Сетијеву мумију открио је Емил Бругш 6. јуна 1881. године у кешу мумија (гробница DB320) у Деир ел-Бахрију, и од тада се чува у Египатском музеју у Каиру.

Његов огромни саркофаг, изрезбарен у једном комаду и замршено украшен на свакој површини (укључујући богињу Нут на унутрашњој основи), налази се у Музеју сер Џона Соуна.^[8] Соун ју је купио за изложбу у својој отвореној колекцији 1824. године, када је Британски музеј одбио да плати тражених 2.000 фунти.^[9] По приспећу у музеј, алабастар је био чисто бео и уметнут плавим бакар-сулфатом. Године лондонске климе и загађења затамниле су алабастер у тамноцрвену боју, а апсорбована влага је проузроковала да хигроскопни материјал за уметање испадне и потпуно нестане. Мали акварел у близини бележи изглед какав је био.

Гробница је такође имала улаз у тајни тунел скривен иза саркофага, за који је Белзонијев тим проценио да је дугачак 100 m (330 ft).^[10] Међутим, тунел је истински ископан тек 1961. године, када је тим предвођен шеиком Али Абдел-Расулом почео да копа у нади да ће открити тајну погребну комору у којој се налазе скривена блага.^[10] Тим није успео да испрати првобитни пролаз у својим ископавањима и морао је да обустави због нестабилности у тунелу;^[11] даљи проблеми са дозволама и финансијама су на крају окончали снове шеика Алија о благу,^[10] иако су они барем успели да утврде да је пролаз био преко 30 m (98 ft) дужи од првобитне процене. У јуну 2010. године, тим из египатског Министарства за антиквитете на челу са др Захи Хавасом завршио је ископавање тунела, које је поново почело након открића пролаза наниже 2007. године, који почиње отприлике 136 m (446 ft) у претходно ископаном тунелу. тунел. Након што су открили два одвојена степеништа, открили су да је тунел био дугачак укупно 174 m (571 ft); нажалост, чинило се да је последњи корак напуштен пре завршетка и није пронађена тајна погребна комора.^[11]

Мумија

Из прегледа Сетијеве изузетно добро очуване мумије, чини се да је Сети I имао мање од четрдесет година када је неочекивано умро. Ово је у потпуној супротности са ситуацијом са Хоремхебом, Рамзесом I и Рамзесом II који су сви доживели поодмакло доба. Разлози његове релативно ране смрти су неизвесни, али нема доказа о насиљу на његовој мумији. Његова мумија је пронађена обезглављена, али су то вероватно после његове смрти изазвали пљачкаши гробница. Амунски свештеник пажљиво је причврстио главу уз тело помоћу ланених тканина. Претпоставља се да је умро од болести која га је погађала годинама, вероватно повезане са његовим срцем. Тај орган је пронађен постављен у десном делу тела, док је уобичајена пракса дана била да се стави у леви део током процеса мумификације. Мишљења се разликују да ли је ово била грешка или покушај да Сетијево срце боље ради у загробном животу. Мумија Сетија I је висока око 1,7 метара (5 стопа 7 инча).^[12]

Џејмс Харис и Едвард Ф. Венте су 1980. године спровели серију рендгенских прегледа лобање и скелетних остатака фараона Новог Краљевства, који су укључивали мумифициране остатке Сетија I. Анализа је генерално открила снажне сличности између владара Новог Краљевства 19. династије и 20. династије са мезолитским нубијским узорцима. Аутори су такође приметили сродство са савременим медитеранским популацијама левантинског порекла. Харис и Венте су сугерисали да је ово представљало мешавину пошто су Рамесиди били северног порекла.^[13]

У априлу 2021. његова мумија је премештена из Музеја египатских антиквитета у Национални музеј египатске цивилизације заједно са мумијама 17 других краљева и 4 краљице у догађају названом Златна парада фараона.^[14]

Наводно корегентство са Рамзесом II

Након око 9. године своје владавине, Сети је именовао свог сина Рамзеса II за престолонаследника и свог изабраног наследника, али су докази о корегентству између два краља вероватно илузорни. Питер Ј. Бранд наглашава у својој тези^[15] да је рељефне украсе на различитим храмовима у Карнаку, Курни и Абидосу, који повезују Рамзеса II са Сетијем I, заправо исклесао сам Рамзес II након Сетијеве смрти и да се стога не могу користити као изворни материјал за подршку корегенције између два монарха. Поред тога, покојни Вилијам Мурнан, који је први подржао теорију о корегенцији између Сетија I и Рамзеса II,^[16] је касније ревидирао своје виђење предложене корегенције и одбацио идеју да је Рамзес II почео да рачуна године властите владавине док је Сети I још био жив.^[17] Коначно, Кенет Кичен одбацује термин корегенцијe да би описао однос између Сетија I и Рамзеса II; он описује најранију фазу каријере Рамзеса II као „принca регентa“ где је млади Рамзес уживао у свом сјају краљевске породице, укључујући коришћење краљевске титуле и харема, али није рачунао године владавине све до смрти његовог оца.^[18] То је због чињенице да су докази о корегентству између два краља нејасни и веома двосмислени. Два важна натписа из прве деценије Рамзесове владавине, Абидошки посветни натпис и Кубанска стела Рамзеса II, доследно дају последње титуле повезане само са титулама престолонаследника, наиме „краљев најстарији син и наследни принц“ или „дете-наследник“ престола „уз неке војне титуле.“^[19]

Референце

^ „Sety I Menmaatre (Sethos I) King Sety I”. Digital Egypt. UCL. Приступљено 2007-02-15.
^ „Ancient Egyptian Royalty”. Приступљено 2009-07-21.
^ Rice 1999
^ von Beckerath, J. (1997). Chronologie des Äegyptischen Pharaonischen (на језику: немачки). Phillip von Zabern. стр. 190.
^ „This pharaoh's painted tomb was missing its mummy”. 25. 6. 2020. Архивирано из оригинала 01. 07. 2022. г. Приступљено 20. 08. 2022.
^ „Pharaoh Seti I's Tomb Bigger Than Thought”. Приступљено 2008-04-19.
^ „Legend of the Gods”. Kegan Paul. 1912. Архивирано из оригинала 2012-04-25. г. Приступљено 2011-10-16.
^ „Egyptian Collection at the Sir John Soane's Museum”. Архивирано из оригинала 2010-10-03. г. Приступљено 2007-02-15.
^ „Sir John Soane's museum recreates architect's vision of pharaoh's tomb”. TheGuardian.com. 5. 11. 2017.
^ ^а ^б ^в El-Aref, Nevine (29. 10. 2009). „Secret Tunnels And Ancient Mysteries”. Al-Ahram Weekly (970). Архивирано из оригинала 31. 01. 2019. г. Приступљено 31. 1. 2019.
^ ^а ^б Williams, Sean (30. 6. 2010). „No Secret Burial At End Of Seti I Tunnel”. The Independent. Приступљено 30. 1. 2019.
^ Christine Hobson, Exploring the World of the Pharaohs: A Complete Guide to Ancient Egypt, Thames & Hudson, (1993), p. 97
^ An X-ray atlas of the royal mummies. Chicago: University of Chicago Press. 1980. стр. 207–208. ISBN 0226317455.
^ Parisse, Emmanuel (5. 4. 2021). „22 Ancient Pharaohs Have Been Carried Across Cairo in an Epic 'Golden Parade'”. ScienceAlert. Приступљено 5. 4. 2021.
^ Brand, Peter J. (1998). „Studies on the Historical Implications of Seti I's Monuments” (PDF). The Monuments of Seti I and their Historical Significance (Теза). University of Toronto. Архивирано (PDF) из оригинала 2007-06-10. г. Приступљено 2011-02-26.
^ Murnane, William (1977). Ancient Egyptian Coregencies. ISBN 9780918986030. Seminal book on the Egyptian coregency system
^ W. Murnane (1990). The road to Kadesh: A Historical interpretation of the battle reliefs of King Seti I at Karnak. SAOC. стр. 93 footnote 90.
^ K.A. Kitchen, Pharaoh Triumphant: The Life and Times of Ramesses II, King of Egypt, Benben Publication, (1982), pp. 27-30
^ Brand, The Monuments of Seti I, pp. 315–316

Литература

W. Murnane (1990). The road to Kadesh: A Historical interpretation of the battle reliefs of King Seti I at Karnak. SAOC. стр. 93 footnote 90.
Murnane, William (1977). Ancient Egyptian Coregencies. ISBN 9780918986030.
An X-ray atlas of the royal mummies. Chicago: University of Chicago Press. 1980. стр. 207–208. ISBN 0226317455.
von Beckerath, J. (1997). Chronologie des Äegyptischen Pharaonischen (на језику: немачки). Phillip von Zabern. стр. 190.
Rice, Michael (1999). Who's Who in Ancient Egypt. Routledge.
Brand, Peter J. The Monuments of Seti I: Epigraphic, Historical, and Art-Historical Analysis. E. J. Brill, Leiden (2000) ISBN 978-9004117709.
Epigraphic Survey, The Battle Reliefs of King Sety I. Reliefs and Inscriptions at Karnak vol. 4. (Chicago, 1985).
Caverley, Amice "The Temple of King Sethos I at Abydos", (London, Chicago, 1933–58), 4 volumes.
Gaballa, Gaballa A. Narrative in Egyptian Art. (Mainz, 1976)
Hasel, Michael G. (1998). Domination & Resistance: Egyptian Military Activity in the Southern Levant, 1300-1185 BC. Leiden. ISBN 90-04-10984-6.
Kitchen, Kenneth (1982). Pharaoh Triumphant: The Life and Times of Ramesses II. Warminster. ISBN 0-85668-215-2.
Liverani, Mario Three Amarna Essays, Monographs on the Ancient Near East 1/5 (Malibu, 1979).
Murnane, William J (1990). The Road to Kadesh. , Chicago.
Rohl, David M. (1995). Pharaohs and Kings: A Biblical Quest (illustrated, reprint изд.). Crown Publishers. ISBN 9780517703151.
Schulman, Alan R. "Hittites, Helmets & Amarna: Akhenaten's First Hittite War" Akhenaten Temple Project volume II, (Toronto, 1988), 53-79.
Spalinger, Anthony J. "The Northern Wars of Seti I: An Integrative Study." Journal of the American Research Center in Egypt 16 (1979). 29–46.
Spalinger, Anthony J. „Egyptian-Hittite Relations at the Close of the Amarna Age and Some Notes on Hittite Military Strategy in North Syria”. Bulletin of the Egyptological Seminar. 1 (1979): 55—89. .
Shaw, Ian, ур. (2000). The Oxford History of Ancient Egypt. Oxford University Press. стр. 481. ISBN 978-0-19-815034-3.
Bonnet, Charles (2006). The Nubian Pharaohs. New York: The American University in Cairo Press. стр. 142–154. ISBN 978-977-416-010-3.
Diop, Cheikh Anta (1974). The African Origin of Civilization. Chicago, Illinois: Lawrence Hill Books. стр. 219–221. ISBN 978-1-55652-072-3.
Bierbrier, M. L. The Late New Kingdom In Egypt, C. 1300-664 B.C.: A Genealogical and Chronological Investigation. Warminster, England: Aris & Phillips, 1975.
Freed, Rita A., Yvonne Markowitz, and Sue H. d’Auria, eds. Pharaohs of the Sun: Akhenaten, Nefertiti, Tutankhamun. London: Thames & Hudson, 1999.
Freed, Rita E. (1981). Egypt's Golden Age: The Art of Living In the New Kingdom, 1558-1085 B.C. Boston: Museum of Fine Arts.
Kemp, Barry J. The City of Akhenaten and Nefertiti: Amarna and Its People. London: Thames & Hudson, 2012.
Morkot, Robert (2015). A Short History of New Kingdom Egypt. London: Tauris.
Radner, Karen (2014). State Correspondence In the Ancient World: From New Kingdom Egypt to the Roman Empire. New York: Oxford University Press.
Redford, Donald B. Egypt and Canaan In the New Kingdom. Beʾer Sheva: Ben Gurion University of the Negev Press, 1990.
Sadek, Ashraf I. (1987). Popular Religion In Egypt During the New Kingdom. Hildesheim: Gerstenberg.
Spalinger, Anthony John. War In Ancient Egypt: The New Kingdom. Malden, MA: Blackwell Pub., 2005.
Thomas, Angela P. Akhenaten’s Egypt. Shire Egyptology 10. Princes Risborough, UK: Shire, 1988.
Tyldesley, Joyce A. Egypt's Golden Empire: The Age of the New Kingdom. London: Headline Book Pub., 2001.
Wood, Jonathan. R. and Hsu Yi-Ting, An Archaeometallurgical Explanation for the Disappearance of Egyptian and Near Eastern Cobalt-Blue Glass at the end of the Late Bronze Age, Internet Archaeology 52, 2019. Internet Archaeology
Dodson, Aidan Mark. 2001. “Third Intermediate Period.” In The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt, edited by Donald Bruce Redford. Vol. 3 of 3 vols. Oxford, New York, and Cairo: Oxford University Press and The American University in Cairo Press. 388–394.
Kitchen, Kenneth Anderson. [1996]. The Third Intermediate Period in Egypt (1100–650 BC). 3rd ed. Warminster: Aris & Phillips Limited.
Myśliwiec, Karol. 2000. The Twighlight of Ancient Egypt: First Millennium B.C.E. Translated by David Lorton. Ithaca and London: Cornell University Press.
Porter, Robert M. 2008. A Network of 22nd-26th Dynasty Genealogies, JARCE 44, 153-157.
Taylor, John H. 2000. “The Third Intermediate Period (1069–664 BC).” In The Oxford History of Ancient Egypt, edited by Ian Shaw. Oxford and New York: Oxford University Press. 330–368.
Emberling, Geoff (2011). Nubia: Ancient Kingdoms of Africa. New York, NY: Institute for the Study of the Ancient World. стр. 10. ISBN 978-0-615-48102-9.
Emberling, Geoff (2011). Nubia: Ancient Kingdoms of Africa. New York: Institute for the Study of the Ancient World. стр. 9—11. ISBN 978-0-615-48102-9.
Mokhtar, G. (1990). General History of Africa. California, USA: University of California Press. стр. 161—163. ISBN 978-0-520-06697-7.
Silverman, David (1997). Ancient Egypt. New York: Oxford University Press. стр. 36–37. ISBN 978-0-19-521270-9.