Садаиџин

Државни савет старог Јапана
Део историје Јапана током Нара и Хејан периода
Даиџо-кан (Државни савет)
Председник владе / Главни министар	Даиџо-даиџин
Министар левице	Садаиџин
Министар деснице	Удаиџин
Централни министар	Наидаиџин
Виши саветник	Даинагон
Средњи саветник	Чунагон
Нижи саветник	Шонагон
Осам министарства
Централно министарство	Накацукаса-шо
Церемонијално министарство	Шикибу-шо
Цивилна управа	Џибу-шо
Народни послови	Минбу-шо
Војска	Хјобу-шо
Правда	Гјобу-шо
Трезор	Окура-шо
Управа царског двора	Кунаи-шо
п р у

Садаиџин (左大臣, Sadaijin, ^[1]) у преводу леви министар или министар левице била је владина позиција у старом Јапану током Нара и Хејан периода.

Садаиџин је титула који припада Даиџо-кану или у преводу Државном савету старог Јапана.^[1] Рана хијерархија даиџо-кана у власти обухватала је три струје: даиџо-даиџина који је био врста премијера и одмах испод њега садаиџина и удаиџина (министра деснице).^[2]

Садаиџин је нека врста сениорског министарства и као такав надгледао је послове у влади са удаиџином као замеником.^[3] Садаиџин је друга по важности позиција у даиџо-кану, одмах испод позиције даиџо-даиџина (премијера, канцелара). Ова позиција је касније била резервисана за чланове Фуџивара породице који су током историје овог периода све више јачали и заузимали највише позиције у влади.

Титула садаиџина, заједно са остатком даиџо-кана изгубила је своју моћ током 10. и 11. века услед доминације клана Фуџивара који су се проширили у све аспекте политике. Систем је временом оборен у 12. веку када је клан Минамото успоставио контролу над државом и дворском аристократијом познатој и као куге. Ипак даиџо-кан се као систем накратко враћа у Меиџи ери све до успостављања модерних титула и позиција у влади.

Референце

1. Kenkyusha's New Japanese-English Dictionary, Kenkyusha Limited. ISBN 978-4-7674-2015-8.
2. Hall, John Whitney et al. (1993). The Cambridge History of Japan. стр. 232.
3. Shin-meikai-kokugo-jiten,Sanseido Co., Ltd. Tokyo 1974

Литература

• Марковић Љ, Ђуровић Р. (2011). Правни систем Јапана. Београд, Кокоро.
• Asai T (1985). Nyokan Tūkai.  (језик: јапански). Tokyo: Kōdansha.
• Dickenson, Walter G (1869). Japan: Being a Sketch of the History, Government and Officers of the Empire. London: W. OCLC 10716445. . Blackwood and Sons.
• Hall, John Whitney, Delmer M. Brown and Kozo Yamamura (1993). The Cambridge History of Japan.. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22352-2. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Ozaki, Yukio (2001). The Autobiography of Ozaki Yukio: The Struggle for Constitutional Government in Japan. [Translated by Fujiko Hara]. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05095-9.  (cloth)
• Ozaki, Yukio (1955). Ozak Gakudō Zenshū.  (језик: јапански). Tokyo: Kōronsha.
• Sansom, George (1958). A History of Japan to 1334. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3. 
• Sansom, George (1978). Japan: A Short Cultural History. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0952-1.  (cloth). 1952. ISBN 978-0-8047-0954-5. (paper)
• Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-7007-1720-0. 
• Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691. 
• Kitabatake Chikafusa (1980) [1359]. Varley, H. Paul, ур. Jinnō Shōtōki ("A Chronicle of Gods and Sovereigns: Jinnō Shōtōki of Kitabatake Chikafusa. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04940-5.