PROFILBARU.COM

Ренесансно сликарство је стил у европској уметности који се развијало у 15. и 16. веку.^[1]^[2]^[3] Оно се најзначајније развијало у Италији.^[4]

Сликарство ране ренесансе

Сликарство ране ренесансе започело је с појавом Мазача. Као велики узор му је послужило готичко сликарство Ђота који је сликао скоро 100 година пре њега и начинио је пар великих корака даље од готичког иконографског сликарства. Но Масаћо чини више, његови ликови су учвршћени контурном линијом, но они посједују одређену индивидуалност и карактерност. Он чак уводи и перспективу у своје слике и то на тај начин што приказује одређене архитектонске облике у својим сликама. То је најочитије у његовој слици Свето тројство где су света три лика смештена у архитектонски оквир олтара ренесансне катедрале. Све је смештено у архитектонски оквир с израженом перспективом, помало тмурних боја, специфичном карактеризацијом ликова и с богатством полусена (ital. chiaroscuro) на ликовима.

Пијеро дела Франческа је био први уметник који је научно доказао перспективу и који ју је узео као врхунац у уметности којему треба тежити. Тек се на његовој слици Бичевање Христа истиче истакнута линеарна перспектива која је наглашена смештањем у простор с изразитим математичким, прорачунатим скраћењима. То се најочитије види у величини ликова у првом плану у односу на друге и перспективи плочица на поду и своду. Оно што је посебно ново у овој слици је то што је уметник смело преместио главни догађај у други план, а у првом плану су му три сељака, као сведока бичевања. Сликом влада одређена статичност, ликови само стоје, не постоји ни један покрет, као да је догађај на сцени. Равнотежу уметник постиже и у нијансирању боја, а може се препознати и златни пресек. Пиеро је важан и због оживљавања портрета који ће постати облик ширења уметности изван паске цркве и почетак уласка у грађански дом.

Андреа Мантења је збиља достојан помена пре свега што је проучавање перспективе довео до врхунца. Најизразитије у његовом делу Мртви Христ, где је Христ приказан у сјајном скраћењу с ногама у првом плану. Христ је приказан као било који човек, мртвачке боје са светим ранама и прекривен мртвачким покровом. Ликови који се уплакани јављају с леве стране су ту само да употпуне простор. Сва се слика центрира на томе јадном испаћеном телу у скраћењу.

Сандро Ботичели, ученик Фра Филипа Липија, врлло рано одступа од традиционалних представљања светих тема под утицајем “неоплатинизма”, покрета који је величао идеализам антике. Тако настају слике Алегорија пролећа где влада његово нестварно, идеализирано приказивање ликова без детаља, занемарујући анатомију потенцирајући тако линеарност ликова. Ликови су опет стављени у нестварни пејзаж, потпуно освијетљен без реалног извора светла. При крају свога живота Ботичели се враћа сакралним темама (бројни прикази Мадона) и удаљава се од линеарног решења слике успешно истражујући боје.

Висока ренесанса

Висока ренесанса је време када се престају утврђивати градови јер су настали топови с експлозивним пуњењем и обрамбени зидови постају сувишни. Војска излази из градова и окршаји се дешавају на отвореном простору. Јачају монарси који постају моћни, снажни, богати и способни бранити територијални интегритет цијеле државе. Граде се културне и научне институције, библиотеке, галерије, музеји. Развија се математика, физика и астрономија (Никола Коперник, Галилео Галилеи, Ђордано Бруно говоре против геоцентричног система). Јачају градови као Рим, а поготово Венеција. (Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. године.).

У време када се изразито поштовао субјективизам и индивидуализам свакога уметника, толико да је се стварао култ генија, уметници су жељели да се изражавају посебно и да при томе остављају посебан утисак на посматраче дела. То је вријеме када је владала идеја генијалног уметника, појединца надахнутог од Бога, који је био успешан у различитим врстама умјетности – универзални човјек (тал. хоммо универсалис). Високу ренесансу персонифицирају три највећа умјетника свих времена: Леонардо да Винчи, Микеланђело и Рафаел

Сликарство ренесансе на северу

Сјеверњачко сликарство обиљежили су фламански сликари.

У Немачкој се ренесанса осјећа већ у делима Гриневалда, али један од најсвестранијих уметника, чији се гениј и мајсторство може мерити с Леонардом и Микеланђелом, био је сликар и графичар Албрехт Дирер. Он је након приправништва у Нирнбергу, студирао у Италији и као многи италијански мајстори био је признат као гениј још за свог живота. Попут Леонарда тражио је да проникне у само срце тајни живота и лепоте, његови цртежи попут нпр. бусена траве, показују изванредну радозналост и чуђење. Али његови портрети (и многи аутопортрети) показују типичну северњачку интровертност и натурализам.

На његовим гравурама као што је Четири јахача Апокалипсе, визија живота као бесмисленога и препуна страхота, постоји емоционална крајност какве нема у Медитеранској уметности. Адам и Ева, један други дрворез, показује обе стране Дирера. Позе, пропорције и цртеж фигура је италијански, док је приказ дрвећа и изведба детаља северњачки (нпр. миран живот домаће мачке и миша, у доњем делу слике, само што није завршио једењем судбоносне јабуке). Ханс Холбајн најбољи је и најславнији портретист класичне ренесансе у северној Европи; деловао је у Немачкој и Енглеској, на двору Хенрија VIII У портретима постигао је савршену равнотежу описа лица и израза нарави. У Шпанији се истиче сликарство Ел Грека, који се својим особеним начином сликања већ сврстава у стил Маниризма.

Карактеристике

За разлику од архитектуре или скулптуре није се могло инспирисати античким сликарством јер се из античког сликарства ништа није сачувало и због тога се инспирише античким рељефима. У 16. веку у Риму су биле објављене фреске у Нероновој златној палати или Титовим термама. Сликари ренесансе решевају све више проблеме дубине простора (перспектива), и осеће се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. Још увек преовлађије слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине. Касније 30.-40.- тих година 15. века појављује се техника сликања уљаним бојама коју је један млади сликар из Италије пренео из Холандије где је она била позната. У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена. Слике имају монументални карактер. Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима.

Тематика

У значајној мери је религиозног карактера. Била је прилика да се покуша уврштавање неких сцена из свакодневног живота у религиозне теме, и тако је мадона са исусом била представљана као материнска љубав а представљана су и нага тела када је требало сликати Адама и Еву. Новост је објављивање неких нових жанрова као што су портрет, пејзаж и мртва природа.

Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет, то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике.

Техника

У сликарству се употребљавала перспектива- сликари су научили да представљају простор и његову дубину. Неки уметници су радили и са бојом и представљали су сенке као нпр. Леонардо да Винчи. Овај уметник је и различито третирао цртеж који у ренесансној уметности служи за побољшавање слике и студирају се покрет, анатомија, црте лица које изражава емоције.

Види још

Ренесанса

Референце

^ Baxandall, Michael (1974). Painting and Experience in Fifteenth Century Italy.
^ Aston, Margaret (1979). The Fifteenth Century, the Prospect of Europe1.
^ „Renaissance”. encyclopedia.com. 18. 6. 2018.
^ Hartt, Frederick (1970). A History of Italian Renaissance Art.

Литература

Baxandall, Michael (1974). Painting and Experience in Fifteenth Century Italy.
Aston, Margaret (1979). The Fifteenth Century, the Prospect of Europe1.
Hartt, Frederick (1970). A History of Italian Renaissance Art.
Giorgio Vasari, Lives of the Artists (1568), 1965 edition, trans. George Bull, Penguin, ISBN 0-14-044164-6
Graham-Dixon, Andrew, Renaissance (1999) University of California Press, ISBN 978-0520223752
Ekserdjian, David, The Italian Renaissance Altarpiece: Between Icon and Narrative (2021) Yale University Press, ISBN 978-0300253641
R.E. Wolf and R. Millen, Renaissance and Mannerist Art (1968) Abrams Press, ISBN unknown
Keith Christiansen, Italian Painting (1992) Hugh Lauter Levin/Macmillan, ISBN 0883639718
Helen Gardner, Art Through the Ages (1970) Harcourt, Brace and World, ISBN 0-15-503752-8
Margaret Aston, The Fifteenth Century: The Prospect of Europe (1979) Thames and Hudson, ISBN 0-500-33009-3
Ilan Rachum, The Renaissance: An Illustrated Encyclopedia (1979) Octopus, ISBN 0-7064-0857-8
Diana Davies, Harrap's Illustrated Dictionary of Art and Artists (1990) Harrap Books, ISBN 0-245-54692-8
Luciano Berti, Florence: The City and its Art (1971) Scala, ISBN unknown
Rona Goffen, Renaissance Rivals: Michelangelo, Leonardo, Raphael, Titian (2004) Yale University Press, ISBN 0300105894
Arnold Hauser, The Social History of Art, Vol. 2: Renaissance, Mannerism, Baroque (1999) Routledge, ISBN 0415199468
Luciano Berti, The Uffizi (1971) Scala Publications, Florence, ISBN 978-1870248815
Michael Wilson, The National Gallery, London (1977) Scala, ISBN 0-85097-257-4
Hugh Ross Williamson, Lorenzo the Magnificent (1974) Michael Joseph, ISBN 0-7181-1204-0
Sciacca, Christine (2012). Florence at the Dawn of the Renaissance: Painting and Illumination, 1300-1500. Getty Publications. ISBN 978-1-60606-126-8. Архивирано из оригинала 2012-09-20. г.
John White, Duccio, (1979) Thames and Hudson, ISBN 0-500-09135-8
Cecilia Jannella, Duccio di Buoninsegna, (1991) Scala/Riverside, ISBN 1-878351-18-4
Sarel Eimerl, The World of Giotto, (1967) Time/Life, ISBN 0-900658-15-0
Mgr. Giovanni Foffani, Frescoes by Giusto de' Menabuoi, (1988) G. Deganello, ISBN unknown
Ornella Casazza, Masaccio and the Brancacci Chapel, (1990) Scala/Riverside, ISBN 1-878351-11-7
Annarita Paolieri, Paolo Uccello, Domenico Veneziano, Andrea del Castagno, (1991) Scala/Riverside, ISBN 1-878351-20-6
Alessandro Angelini, Piero della Francesca, (1985) Scala/Riverside, ISBN 1-878351-04-4
Peter Murray and Pier Luigi Vecchi, Piero della Francesca, (1967) Penguin, ISBN 0-14-008647-1
Umberto Baldini, Primavera, (1984) Abrams, ISBN 0-8109-2314-9
Ranieri Varese, Il Palazzo di Schifanoia, (1980) Specimen/Scala, ISBN unknown
Angela Ottino della Chiesa, Leonardo da Vinci, (1967) Penguin, ISBN 0-14-008649-8
Jack Wasserman, Leonardo da Vinci, (1975) Abrams, ISBN 0-8109-0262-1
Massimo Giacometti, The Sistine Chapel, (1986) Harmony Books, ISBN 0-517-56274-X
Ludwig Goldschieder, Michelangelo, (1962) Phaidon, ISBN unknown
Gabriel Bartz and Eberhard König, Michelangelo, (1998) Könemann, ISBN 3-8290-0253-X
David Thompson, Raphael, the Life and Legacy, (1983) BBC, ISBN 0-563-20149-5
Jean-Pierre Cuzin, Raphael, his Life and Works, (1985) Chartwell, ISBN 0-89009-841-7
Mariolina Olivari, Giovanni Bellini, (1990) Scala. ISBN unknown
Cecil Gould, Titian, (1969) Hamlyn, ISBN unknown
Acres, Alfred. "Rogier van der Weyden's Painted Texts". Artibus et Historiae, Volume 21, No. 41, 2000
Ainsworth, Maryan. "The Business of Art: Patrons, Clients and Art Markets". Maryan Ainsworth, et al. (eds.), From Van Eyck to Bruegel: Early Netherlandish Painting in the Metropolitan Museum of Art. New York: Metropolitan Museum, 1998a. ISBN 0-87099-870-6
Ainsworth, Maryan. "Religious Painting from 1500 to 1550". Maryan Ainsworth, et al. (eds.), From Van Eyck to Bruegel: Early Netherlandish Painting in the Metropolitan Museum of Art. New York: Metropolitan Museum, 1998b. ISBN 0-87099-870-6
Arnade, Peter J., Beggars, Iconoclasts, and Civic Patriots: the Political Culture of the Dutch Revolt, Ithaca, NY: Cornell University Press, 2008, ISBN 0-8014-7496-5, ISBN 978-0-8014-7496-5
Bauman, Guy. "Early Flemish Portraits 1425–1525". The Metropolitan Museum of Art Bulletin, Volume 43, No. 4, Spring, 1986
Blum, Shirley Neilsen. "Early Netherlandish Triptychs: A Study in Patronage". Speculum, Volume 47, No. 2, April 1972
Borchert, Till-Holger. "Innovation, reconstruction, deconstruction: Early Netherlandish Diptychs in the mirror of their reception". John Hand and Ron Spronk (eds.), Essays in Context: Unfolding the Netherlandish diptych. Cambridge, MA: Harvard University Press, 2006. ISBN 978-0-300-12140-7
Borchert, Till-Holger. Van Eyck to Dürer: The Influence of Early Netherlandish painting on European Art, 1430–1530. London: Thames & Hudson, 2011. ISBN 978-0-500-23883-7
Campbell, Lorne. "Robert Campin, the Master of Flémalle and the Master of Mérode". The Burlington Magazine, Volume 116, No. 860, 1974
Campbell, Lorne. "The Art Market in the Southern Netherlands in the Fifteenth Century". The Burlington Magazine, Volume 118, No. 877, 1976
Campbell, Lorne. The Fifteenth-Century Netherlandish Paintings. London: National Gallery, 1998. ISBN 0-300-07701-7
Campbell, Lorne. Van der Weyden. London: Chaucer Press, 2004. ISBN 1-904449-24-7
Cavallo, Adolfo Salvatore. Medieval Tapestries in The Metropolitan Museum of Art. New York: Metropolitan Museum of Art, 1993. ISBN 0-300-08636-9
Chapuis, Julien. "Early Netherlandish Painting: Shifting Perspectives". Maryan Ainsworth, et al. (eds.), From Van Eyck to Bruegel: Early Netherlandish Painting in the Metropolitan Museum of Art. New York: Metropolitan Museum, 1998. ISBN 0-87099-870-6
Châtelet, Albert. "Early Dutch Painting, Painting in the northern Netherlands in the 15th century". Montreux: Montreux Fine Art Publications, 1980. ISBN 2-88260-009-7
Cleland, Elizabeth Adriana Helena. More Than Woven Paintings: The Reappearance of Rogier Van Der Weyden's Designs in Tapestry, Volume 2. London: University of London, 2002. (Ph.D thesis)
Christiansen, Keith. "The View from Italy". Maryan Ainsworth, et al. (eds.), From van Eyck to Bruegel: Early Netherlandish Painting in the Metropolitan Museum of Art. New York: Metropolitan Museum, 1998. ISBN 0-87099-870-6