Пераст је градско насеље у општини Котор у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 349 становника (према попису из 1991. било је 449 становника).
Пераст лежи у подножју брда Свети Илија (873 m), насупрот тјеснацу Вериге у Боки которској. Име је добио по илирском племену Пируста, а праисторијски остаци пронађени у пећини Шпила изнад Пераста свједоче о веома раном насељавању ове области.
Од најранијих дана Пераст је био окренут мору и поморству. Већ 1336. године Пераст је имао бродоградилиште које је радило до 1813. године. Статус општине добио је 1580. године и задржао га све до 1950. Ипак, свој највећи процват Пераст доживљава у XVII и XVIII вијеку, када свјетским морима плови стотинак перашких лађа. Пошто је једна од најпознатијих поморских школа била управо у Перасту, Петар Велики је на препоруку Венеције синове познатих племићких фамилија слао у Пераст, да се обучавају код познатог математичара и морепловца Марка Мартиновића. Подаци говоре да је током 1697. и 1698. године на броду Марка Мартиновића пловило 17 руских кнежева.
Свој процват Пераст дугује поморству, а управо то је разлог што најмонументалније перашке грађевине потичу из овог периода.
План града је сасвим једноставан. Једна дугачка улица води кроз град дуж обале, а од ње степеништа воде у више дијелове. У центру града налази се трг (Пјаца) којим доминира црква Св. Николе са својим импресивним звоником високим 55 метара. Првобитно започета тробродна црква никада није завршена, због недостатка новца. Данас се у презбитерију и сакристијама недовршене цркве налази ризница и музеј.
Постојећа црква датира из XVII вијека а градња је комплетирана изградњом велелепног звоника 1691. године. На западном зиду цркве стоји спомен плоча са текстом исклесаним на народном језику, ту постављена у част побједе малобројних Пераштана у боју против Турака 15. маја 1654. године.Пераштани су успијели да се одбране јер су браћа Сладоје и Стијепо Стијеповић из Рисна успјели дан раније да јаве своме трећем брату Петру Стијеповићу који се настанио у Перасту о планираном нападу.[1][2] У част и спомен на ову величанствену побједу, до данашњих дана се у Перасту, сваког 15. маја одржава тзв. Гађање кокота, свечаност која симболизује ратнички дух и вјештину коју су Пераштани тада показали.
Поред цркве Св. Николе Пераст има још 17 цркава. Веома је интереснатна црква Св. Ане која се налази високо изнад града, а фрескама је украсио Трипо Кокоља. Православна црква у Перасту је посвећена Рођењу Пресвете Богородице. За њену изградњу и украшавање је заслужан Ђ. Ђурановић, грађанин перашки, као и за подизање српске школе. Изнад Пераста, у голој стијени, Лазар Томановић спомиње извор живе воде, за који је народ говорио да га је Свети Сава извео.[3] Каплан Буровић наводи податак да су Буровићи били угледни житељи Пераста и да су их Аустријанци протјерали.[4] На посјед конте Буровића у Лепетанима, су се населили преци Лазара Томановића.[5]
Прелијепе перашке палате, иако данас великим дијелом запуштене и обрасле бршљаном, ипак свједоче о златном добу овог града.
Палате и историјски значајне грађевине у Перасту су:
У Перасту је већ 1930-тих било доста опустелих кућа, број становника је у неком ранијем периоду био две хиљаде, а опао је на 496.[6][7]
Преко пута Пераста, близу обале, налазе се два острва која представљају посебну атракцију овога града.
У насељу Пераст живи 297 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (38,2 код мушкараца и 44,6 код жена). У насељу има 135 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,59.
Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Међународни фестивал клапа Пераст је фестивал клапске пјесме у Перасту. Једини је фестивал овог музичког жанра у Црној Гори. Циљ и идеја фестивала је промовисање и чување традиције пјевања a capella као дијела музичке баштине Црне Горе. Одржава се од 2001. године.[11]
Старинско клапско пјевање у Боки наставља се на музичку традицију специфичног једногласног пјевања које своје најстарије коријене налази у перашким бугарштицама, у обредним молитвеним пјесмама, у обичајним почасницама и пјесмама у колу. Средином 19. вијека развија се као вишегласно пјевање мушких и женских дружина.[11]