Никица Калођера (Београд, 19. мај1930 — Загреб, 27. јануар2006) био је југословенски и хрватски композитор забавне и филмске музике. Цели живот посветио је музици, па се бавио и дириговањем, аранжманима и продукцијом. Брат је, једнако познатог композитора, Стипице Калођере и добитник бројних домаћих и иностраних награда.
Каријера
Завршио је музичку академију, а успешно је и докторирао на Медицинском факултету у Загребу. Љубав према музици, од малих ногу, била је већа па је каријеру доктора ставио по страни и посветио се музици. Био је ожењен певачицом Љупком Димитровском, а из тог брака имају ћерку Нику која је успешна докторица.
1952. година је била преломна за његову даљу каријеру јер је почео радити као пијаниста у ансамблу забавне музике на РТВ Загреб, те снимио прву плочу са Ивом Робићем за загребачки Југотон. 1954. године постаје диригент, аранжер и продуцент, те директор Плесног оркестра РТВ Загреб. Наступао је на свим фестивалима бивше Југославије, а највише успеха имао је на сплитском фестивалу.
Његова песма Нима Сплита до Сплита и данас је незванична химна града, и веома често се изводи.[1] Његове композиције су највише заживјеле у извођењу Терезе Кесовије, Љупке Димитровске, Ивице Шерфезија и Дубровачких трубадура. Оставио је неизбрисив траг у историји југословенске и хрватске музике.
На Сплитском фестивалу 1995. године, добио је награду за животно дело, а 2001. године, такође, добио је награду Порин за животно дело.[2]
Тереза Кесовија: Ноно, мој добри ноно, Нима Сплита до Сплита, Зар има нешто љепше на том свијету, Музика и ти, Свирај ми, свирај, Сутра је нови дан
Мики Јевремовић: Мјесече, ти стари друже мој, Једина моја, Изабери облак, Лудо море
Љупка Димитровска: Ћибу - чиба, Обећање, Љутит' ће се моја мајка, Ћао, Остаје нам музика, Твоја барка мала, Играмо се, Нисам се кајала, Кад' чујем ту хармонику
Ивица Шерфези: Пијан од твоје љубави, Љубљански звон, Сватко љуби како зна, Елада
.jpg)
