Радио је у предузећима „Иво Лола Рибар“ из Београда и РЕИК „Колубара“. Био је генерални директор ДП „Пролетер“ и председник УО МДД „ФМП“ Београд.
Небојша Човић је ожењен Весном и са њом има двоје деце, кћерку Тијану и сина Филипа.
Политичка каријера
Као члан Социјалистичке партије Србије је 1992. изабран за потпредседника ИО Скупштине Београда за привреду и финансије. Човић је постао председник Градске владе 1993, да би годину дана касније био изабран за градоначелника Београда и на том положају је остао до 1997. Ипак убрзо је дошло до сукоба са врхом странке. Он је био једини социјалиста који се одмах и јавно успротивио изборној крађи. Врху СПС-а и ЈУЛ-а се највише замерио пошто после судске овере лажне победе, није хтео да сазове Скупштину града. Тадашњи државни врх још више му је замерио што је био против обједињавања листе СПС-а и ЈУЛ-а, као и посете пребијеним демонстрантима опозиције у болници. Због тога га је партија убрзо искључила из свог чланства.[2]
Након одласка из СПС-а 1997, основао је Демократску алтернативу. Од тада је био стално на удару власти. Током бомбардовања је свакодневно добијао телефонске претње које су биле плод кампање тадашње власти.[2] Након савезних избора 24. септембра 2000. је постао посланик у Савезној скупштини на листи Демократске опозиције Србије. Био је копредседник прелазне владе након Демонстрација 5. октобра.
У влади Зорана Ђинђића је био заменик премијера и председник Координационог центра за југ Србије, као и Координационог центра за Косово и Метохију. Милорад Улемек, један од организатора атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића, је писао Небојши Човићу о својим намерама, о чему је јавност сазнала након што је Улемек ухапшен. Против Човића је поднета кривична пријава, која није процесуирана.[3]
С обзиром да је тренирао кошарку, своју љубав ка овом спорту је показивао и као функционер. 90-тих година био је председник Кошаркашког савеза Југославије. За време његовог мандата савез је функционисао без икаквих сметњи и репрезентација је у том периоду направила најзначајније резултате у историји наше кошарке. Са функције је смењен од стране тадашње власти јер је један од услова био да не сме да се бави политиком и опозиционим деловањем.[2]
ФМП
Ипак највише се истакао као главни човек кошаркашког чуда из Железника, екипе ФМП-а. Од анонимне екипе је пажљивим радом пре свега у млађим селекцијама, довео екипу у врх српске и регионалне кошарке. После неколико неуспеха у финалима домаћег шампионата и купа, тим је успео да освоји домаћи Куп али и да буде двоструки шампион Јадранске лиге. Шта више, дуги низ година је репрезентовао нашу земљу и у европским такмичењима, пре свега УЛЕБ купу. Поред тога клуб је изнедрио велики број играча који ће играти широм Европе, а многи и заслужити дрес репрезентације као што су: Милош Теодосић, Огњен Ашкрабић, Мирослав Радуљица, Немања Александров, Милан Мачван, Душко Савановић, Дејан Милојевић, Веселин Петровић, Марко Мариновић, Бојан Поповић и други.
Црвена звезда
Од 2011. године је пословним споразумом између ФМП-а и Црвене звезде, постао председник Црвене звезде.[4][5] Од клуба који је био на ивици егзистенције је пажљивим радом на организацији убрзо дигао Звезду из пепела. Већ у првој сезони је то препознато од управе УЛЕБ-а те је Звезди додељена вајлд карта за такмичење у Еврокупу. А након тога се Звезда пробија у врх регионалне кошарке и то пре свега организационо. Врхунац је пласман тима у Евролигу где заузима значајну позицију. Већ у трећој години руковођења Црвеном звездом успева да је подигне на лествици рангирања УЛЕБ-а, где је најбоље пласиран тим не само Србије него и читаве Јадранске лиге. А већ следеће сезоне 2014/15. Црвену звезду је довео до историјског успеха освајањем три титуле у само једној сезони, као и обарању многих рекорда.[6]
Почетком јуна 2014. године имао је сукоб са новинаром Дејаном Анђусом, што је изазвало осуду у медијима широм
Поред овога члан је управног одбора Фудбалског клуба. Његовим и радом његовом тима направљена је целокупна анализа дуговања овог клуба. На основу тога дате су смернице функционисања клуба. Ипак није успео да систем рада са кошаркашке секције пренесе и на фудбалску, јер је његова улога у клубу маргинализована.
