Мунгоси (лат.Herpestidae) породица су из подреда мачколиких животиња. Насељавају континенталну Африку и јужну Евроазију. Ова породица је тренутно подељена на две потфамилије, Herpestinae и Mungotinae. Herpestinae обухвата 23 живе врсте које су пореклом из јужне Европе, Африке и Азије, док Mungotinae обухвата 11 врста које потичу из Африке. Мадагаскарски мунгоси из потпородице Galidiinae, која је ендемит Мадагаскара, су се са афроазијским мунгосима налазили у истој породици. Међутим, након анализа ДНК су смештени у породицу Eupleridae. Породица Herpestidae је настала пре око 21,8 ± 3.6 милиона година година у раном миоцену и генетски се разишла у две главне генетске лозе пре 19.1 и 18,5 ± 3.5 милиона година.
Претпоставља се да постоји блиска сродност између цибетки и мунгоса.
На острва јужног Јадрана мунгос је насељен почетком 20. века.
Једна од боље проучених врста из ове породице су меркати (лат.Suricata suricatta). Они су настањени у Јужној Африци и у полупустињским пределима. Домороци их називају „човечуљцима”. Живе у подземним стаништима, у већим групама.[2][3]
Етимологија назива
Назив ове породице води поријекло од типског рода Herpestes и таксономски наставка -idae. Енглеска реч "мангус" се писала као "мунгос" у 18. и 19. веку. Име је изведено од назива који се у Индији користи за врсте Herpestes[4][5][6][7]: muṅgūs или maṅgūs на класичном хиндију;[8]muṅgūs на маратхију;[9]mungisa на телугу;[10]mungi, mungisi and munguli на канадски језик.[11]
Опис
Мунгоси су дугачки до једног метра заједно са репом (24 до 58 cm без репа). Они теже од 320 g до 5 kg.[12] Мунгоси имају дуга лица и тела, мале округле уши, кратке ноге, и дуге шиљате репове. Своје неувлачеће канџе користе се првенствено за копање. Мунгоси, попут коза, имају уске, овуларне зенице. Већина врста има велику аналну мирисну жлезду која се користи за територијално обележавање и сигнализацију репродуктивног статуса. Зубна формула мунгоса је 3.1.3–4.1–23.1.3–4.1–2.
Мунгос је хитар је и неумољив: упоран је и никада не оставља свој плен. Мунгос је најпознатији непријатељ страшне и опасне кобре. Без страха јој се супротставља и из двобоја са њом обично излази као победник. Мунгос вешто и хитро избегава отровне зубе змије све док она не скочи на њега. Тада мунгос успева да је зграби за потиљак. Заштићен је својом дебелом кожом и крзном. Египатски мунгос је био света животиња у доба фараона, па су у пирамидама пронађене и мумије мунгоса. Многе врсте мунгоса живе поред човека, како корисне кућне животиње које уништавају пацове и змије, иако понекад нападају и домаће животиње — куниће и живину.
Мунгоси имају рецепторе за ацетилхолин који су, попут рецептора код змија, обликовани тако да се змијски неуротоксин из венома не може везати за њих. Мунгоси су један од четири позната таксона сисара са мутацијама у никотинском ацетилхолинском рецептору које их штите од змијског венома.[13] Њихови модификовани рецептори спречавају везивања α-неуротоксина из змијског отрова. Ови рецептори имају четири засебне, независне мутације. Код мунгоса, ова промена је доводи до јединствене гликозилације.[14]
^Vaughan, Terry A.; James M. Ryan; Nicholas J. Czaplewski (2011). Mammalogy. стр. 300. ISBN978-0-7637-6299-5.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Jones & Bartlett Learning.
^Valentini, M.B.; Major, J.D. (1714). „Viverra Indica grysea. Mungos”. Museum museorum, oder, Vollständige Schau Bühne aller Materialien und Specereyen. 2 Appendix IX. Franckfurt am Mayn: Johann David Zunners Sel. Erben, und Johann Adam Jungen. стр. 24.
^Jerdon, T.C. (1874). „127. Herpestes griseus”. The mammals of India; a natural history of all the animals known to inhabit continental India. London: J. Wheldon. стр. 132—134.
^Lydekker, R. (1894). „XIII. The Mungooses. Genus Herpestes”. A hand-book to the Carnivora. Part 1: Cats, civets, and mungooses. London: Edward Lloyd Limited. стр. 244—269.
^Reeve, W.; Sanderson, D. (1858). „ಮುಂಗಿ, ಮುಂಗಿಸಿ, ಮುಂಗುಲಿ”. A dictionary, Canarese and English (Revised, corrected and enlarged изд.). Bangalore: Wesleyan Mission Press. стр. 787.
^Macdonald, D., ур. (2009). The Encyclopedia of Mammals. Oxford: Oxford University Press. стр. 660. ISBN978-0-19-956799-7.
^Drabeck, D. H.; Dean, A. M.; Jansa, S. A. (2015). „Why the honey badger don't care: Convergent evolution of venom-targeted nicotinic acetylcholine receptors in mammals that survive venomous snake bites”. Toxicon. 99: 68—72. PMID25796346. doi:10.1016/j.toxicon.2015.03.007.
^Bonaparte, C. L. (1845). „Fam. VII. Viverridae”. Catalogo Methodico dei Mammiferi Europei. Milan, Italy: L. di Giacomo Pirola. стр. 8.
^Yoder, A. D.; Burns, M. M.; Zehr, S.; Delefosse, T.; Veron, G.; Goodman, S. M.; Flynn, J. J. (2003). „Single origin of Malagasy carnivora from an African ancestor”. Nature. 421 (6924): 434—437. PMID12610623. doi:10.1038/nature01303.
^Linnaeus, C. (1758). „Viverra ichneumon”. Caroli Linnæi Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis (на језику: латински). Tomus I (Decima, reformata изд.). Holmiae: Laurentius Salvius. стр. 41.
^Rüppell, E. (1835). „Herpestes sanguineus. Rüppell”. Neue Wirbelthiere zu der Fauna von Abyssinien gehörig. Frankfurt am Main: S. Schmerber. стр. 27—28.
^Cuvier, F. G. (1826). „Vansire”. Ур.: E. Geoffroy Saint-Hilaire; Cuvier, F. G. Histoire Naturelle des Mammifères: avec des figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes animaux vivans. Tome 5. Paris: A. Belin. стр. LIV.
^ абвCuvier, G. (1829). „Les Mangoustes. Cuv. (Herpestes, Illiger)”. Le règne animal distribué d'après son organisation, pour servir de base à l'histoire naturelle des animaux et d'introduction à l'anatomie comparée. Paris: Chez Déterville. стр. 157—158.
^ абGeoffroy Saint-Hilaire, É. (1817). „De l'Ichneumon. Ichneumon pharaon”. Ур.: Jomard, E. F. Description de l'Égypte, ou, Recueil des observations et des recherches qui ont été faites en Égypte pendant l'éxpédition de l'armée française. Tome II. Paris: Commission des Sciences et Arts d'Egypte. стр. 137—144.
^Gmelin, J. F. (1788). „Viverra mungo”. Caroli a Linné, Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. I (13th aucta, reformata изд.). Lipsiae: Georg Emanuel Beer. стр. 84—85.
^Desmarest, A. G. (1804). „Genre Surikate, Suricata Nob.”. Ур.: Deterville, J. F. P. Nouveau dictionnaire d'histoire naturelle appliquée aux arts: principalement à l'agriculture et à l'économie rurale et domestique. 24. Paris: Deterville. стр. 15.
^Schreber, J. C. D. (1776). „Viverra suricata”. Die Säugethiere in Abbildungen nach der Natur, mit Beschreibungen. Erlangen: Expedition des Schreber'schen Säugthier- und des Esper'schen Schmetterlingswerkes. стр. CVII.