Миоцен (симбол M[1]) је геолошка епоха неогена која покрива период од пре око 23,03 до 5,332 милиона година. Миоцен је именовао сер Чарлс Лајел. Назив „миоцен“ води порекло од речи грч. μείων и грч. καινός,[2] и значи „мање недавно“, јер има 18% мање морских бескичмењака него плиоцен. Миоцен прати епоху олигоцена, а праћен је плиоценом.
Примати су се раширили подељени током епохе миоцена, постајући широко распростањени по старом свету. У ствари, до краја ове епохе, људски преци су се одвојили од предака шимпанзи пратећи њихов сопствени еволуциони пут. Као и у олигоцену, травната површина је наставила да се шири док је опсег шуме ишчезавао. У миоценским морима, шуме алги су се први пут појавиле и ускоро су постале један од најпродуктивнијих земљиних екосистема.[3] Животиње и биљке миоцена биле су потпуно прилагођене. Птице и сисари били су добро утемељени. Ајкуле, делфини и алге су се ширили. Миоценска епоха је од посебног значаја за геологе и палеоклиматологе јер су се главне фазе подизања Хималаја догодиле током ње, утичући на монсунске циклусе у Азији, који су повезани са глацијацијама на северној хемисфери.[4]
Миоцен је епоха неогена и према подели Међународне комисије за стратиографију (ICS) из 2018. дели се на шест векова: месиниј, тортониј, серавалиј, лангиј, бурдигалиј и аквитаниј.[5]
Према старијој подели Међународне комисије за стратиографију, стадијуми фауне миоцена од најмлађег ка најстаријем су:[6]
Ове подподеле у оквиру миоцена дефинисане су релативним обиљем различитих врста кречњачких нанофосила и фораминифера (једноћелијских протиста с наговештајем љуске).
|title=