Мали медвед (сазвежђе)

Мали медвед

Сазвежђе
Списак звезда у сазвежђу Мали медвед
Латинско име	Ursa Minor
Скраћеница	UMi[1]
Генитив	Ursae Minoris
Симболизује	малог медведа
Ректасцензија	15
Деклинација	+75
Површина	256 sq. deg. (56)
Најсјајнија звезда	Северњача[2] (2.02^m)
Метеорски ројеви	Урсиди
Суседна сазвежђа	Змај Жирафа Цефеј
Видљиво у распону +90° и −10°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у јуну[2].

Мали медвед (лат. Ursa Minor) је једно од 88 модерних и 48 Птолемејевих оригиналних сазвежђа, видљиво на северној земаљској полулопти.

Познато је по томе што се у врху „репа“ Малог медведа налази звезда Северњача, тренутно важећи оријентир за смер севера.^[3]

У српском језику, астеризам који ствара његових 7 сјајних звезда се још назива и „Мала кола“.

Карактеристике

Мали медвед се граничи са Жирафом на западу, Змајем на западу и Кефејом на истоку. Покривајући 256 квадратних степени, заузима 56. место од 88 сазвежђа по величини. Мали медвед је колоквијално познат у САД као Мала кутлача, јер његових седам најсјајнијих звијезда изгледа да формирају облик кутлаче (лопатице). Звезда на крају дршке кутлаче је Поларис. Поларис се такође може пронаћи тако што се прати линија кроз две звезде — Алфа и Бета Великог медведа, популарно назване Показивачи — које чине крај „посуде“ Великог Медведа, за 30 степени (три усправне песнице на дужини руке) преко ноћног неба.^[4] Четири звезде које чине посуду Малог медведа су друге, треће, четврте и пете магнитуде, и пружају једноставан водич за одређивање које магнитуде звезда су видљиве, што је корисно за становнике градова или за тестирање вида.^[5]

Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила IAU (Међународна астрономска унија) 1922. године је „UMi“.^[6] Званичне границе сазвежђа, које је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године, дефинисане су полигоном од 22 сегмента (илустровано у инфокутији). У екваторијалном координатном систему, координате десног успона ових граница леже између 08^h 41.4^m и 22^h 54.0^m , док се координате деклинације крећу од северног небеског пола до 65,40° на југу.^[1] Њен положај на крајњој северној небеској хемисфери значи да је цело сазвежђе видљиво само посматрачима на северној хемисфери.^[7][а]

Напомене

1. While parts of the constellation technically rise above the horizon to observers between the equator and 24°S, stars within a few degrees of the horizon are to all intents and purposes unobservable.^[7]

Референце

1. „Ursa Minor, Constellation Boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 12. 5. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. Department of Astronomy (1995). „Ursa Minor”. University of Wisconsin–Madison. Архивирано из оригинала 30. 07. 2015. г. Приступљено 27. 6. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Arnold, H. J. P.; Doherty, Paul; Moore, Patrick (1999). The Photographic Atlas of the Stars. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 148. ISBN 978-0-7503-0654-6. 
4. O'Meara, Stephen James (1998). The Messier Objects. Deep-sky Companions. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 10. ISBN 978-0-521-55332-2. 
5. Olcott, William Tyler (2012) [1911]. Star Lore of All Ages: A Collection of Myths, Legends, and Facts Concerning the Constellations of the Northern Hemisphere. New York, New York: Courier Corporation. стр. 377. ISBN 978-0-486-14080-3. 
6. Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R. 
7. Ridpath, Ian. „Constellations: Lacerta–Vulpecula”. Star Tales. Self-published. Приступљено 21. 6. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Allen, Richard Hinckley (1963) [1899]. Star Names: Their Lore and Meaning (reprint изд.). New York, NY: Dover Publications. ISBN 978-0-486-21079-7. 
• Bagnall, Philip M. (2012). The Star Atlas Companion : What you need to know about the Constellations. Springer New York. ISBN 978-1-4614-0830-7. 
• Bakich, Michael E. (1995). The Cambridge Guide to the Constellations. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44921-2. 
• Bakich, Michael E. (2010). 1,001 Celestial Wonders to See Before You Die. Springer Science + Business Media. ISBN 978-1-4419-1777-5. 
• Coe, Steven R. (2007). Nebulae and how to observe them. Astronomers' observing guides. New York, New York: Springer. ISBN 978-1-84628-482-3. 
• Drake, Jeremy J.; Marshall, Herman L.; Dreizler, Stefan; Freeman, Peter E.; Fruscione, Antonella; Juda, Michael; Kashyap, Vinay; Nicastro, Fabrizio; Pease, Deron O.; Wargelin, Bradford J.; Werner, Klaus (јун 2002). „Is RX J1856.5−3754 a Quark Star?”. The Astrophysical Journal. 572 (2): 996—1001. Bibcode:2002ApJ...572..996D. S2CID 18481546. arXiv:astro-ph/0204159 . doi:10.1086/340368. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ellyett, C. D.; Keay, C. S. L. (1956). „Radio Echo Observations of Meteor Activity in the Southern Hemisphere”. Australian Journal of Physics. 9 (4): 471—480. Bibcode:1956AuJPh...9..471E. doi:10.1071/PH560471 . 
• Falkner, David E. (2011). The Mythology of the Night Sky: An Amateur Astronomer's Guide to the Ancient Greek and Roman Legends. New York, New York: Springer. ISBN 978-1-4614-0136-0. 
• Griffiths, Martin (2012). Planetary Nebulae and How to Observe Them. Springer. ISBN 978-1-4614-1781-1. 
• Ho, W. C. G.; Kaplan, D. L.; Chang, P.; Van Adelsberg, M.; Potekhin, A. Y. (март 2007). „Magnetic hydrogen atmosphere models and the neutron star RX J1856.5–3754”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 375 (3): 821—830. Bibcode:2007MNRAS.375..821H. S2CID 2046995. arXiv:astro-ph/0612145v1 . doi:10.1111/j.1365-2966.2006.11376.x. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Moore, Patrick; Tirion, Wil (1997). Cambridge Guide to Stars and Planets. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58582-8. 
• Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy. Institute of Physics Publishing. ISBN 978-0-7503-0620-1. 
• Moore, Patrick (2000). Stargazing: Astronomy without a Telescope. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79445-9. 
• Moore, Patrick (2005). The Observer's Year: 366 Nights of the Universe. Springer. ISBN 978-1-85233-884-8. 
• Moore, Patrick; Rees, Robin (2011). Patrick Moore's Data Book of Astronomy. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-04070-9. 
• Motz, Lloyd; Nathanson, Carol (1988). The Constellations. New York City: Doubleday. ISBN 978-0-385-17600-2. 
• Motz, Lloyd; Nathanson, Carol (1991). The Constellations: An Enthusiast's Guide to the Night Sky. London, United Kingdom: Aurum Press. ISBN 978-1-85410-088-7. 
• O'Meara, Stephen James (2011). Deep-Sky Companions: The Secret Deep. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19876-9. 
• Porter, Deborah Lynn (1996). From Deluge to Discourse: Myth, History, and the Generation of Chinese Fiction. Albany, New York: SUNY Press. ISBN 978-0-7914-3034-7. 
• Reipurth, Bo, ур. (2008). „The Corona Australis Star Forming Region”. Handbook of Star Forming Regions. II: The Southern Sky. ASP Monograph Publications. Bibcode:2008hsf2.book..735N. 
• Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017). Stars and Planets Guide (5th ed.). Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-69-117788-5. 
• Rogers, J. H. (1998). „Origins of the ancient constellations: I. The Mesopotamian traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108 (1): 9—28. Bibcode:1998JBAA..108....9R. 
• Rogers, L. J.; Keay, C. S. L. (1993). Stohl, J.; Williams, I.P., ур. „Observations of some southern hemisphere meteor showers”. Meteoroids and Their Parent Bodies, Proceedings of the International Astronomical Symposium Held at Smolenice, Slovakia, July 6–12, 1992: 273—276. Bibcode:1993mtpb.conf..273R. 
• Royer, F.; Zorec, J.; Gómez, A.E. (фебруар 2007). „Rotational velocities of A-type stars. III. Velocity distributions”. Astronomy & Astrophysics. Astronomy and Astrophysics. 463 (2): 671—682. Bibcode:2007A&A...463..671R. S2CID 18475298. arXiv:astro-ph/0610785 . doi:10.1051/0004-6361:20065224. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Russell, Henry Norris (октобар 1922). „The new international symbols for the constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sherrod, P. Clay; Koed, Thomas L. (2003). A Complete Manual of Amateur Astronomy: Tools and Techniques for Astronomical Observations. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-42820-8. 
• Simpson, Phil (2012). Guidebook to the Constellations : Telescopic Sights, Tales, and Myths. Springer New York. ISBN 978-1-4419-6940-8. 
• Staal, Julius D. W. (1988). The New Patterns in the Sky: Myths and Legends of the Stars. McDonald and Woodward Publishing Company. ISBN 978-0-939923-04-5. 
• Steinicke, Wolfgang (2010). Observing and Cataloging Nebulae and Star Clusters: From Herschel to Dreyer. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19267-5. 
• Wagman, Morton (2003). Lost Stars: Lost, Missing and Troublesome Stars from the Catalogues of Johannes Bayer, Nicholas Louis de Lacaille, John Flamsteed, and Sundry Others. Blacksburg, VA: The McDonald & Woodward Publishing Company. ISBN 978-0-939923-78-6. 

Спољашње везе

• The Deep Photographic Guide to the Constellations: Ursa Minor
• The clickable Ursa Minor
• Warburg Institute Iconographic Database (medieval and early modern images of Ursa Minor)
• Ridpath, Ian. „Constellations”. Приступљено 25. 8. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kaler, Jim. „Alfecca Meridiana”. Stars. University of Illinois. Приступљено 15. 8. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)