Луксембуршки језик (осенчено) и подручје мозелфранконских језика
Луксембуршки језик (лукс. Lëtzebuergesch) је германски језик из западногерманске подгрупе, који је, поред немачког и француског језика, трећи званични језик у Луксембургу. Статус званичног језика добио је 1984.
Језик
Луксембуршки потиче од средњонемачког, који је настао од пра-германског језика, али је временом попримио велики број речи из француског језика.
За Немце је релативно лако да разумеју овај језик, али није тако једноставно да га говоре или у поптуности разумеју услед великог броја француских речи. На пример: возач аутобуса се на луксембуршком каже Buschauffeur, док је на француском Chauffeur de bus, а на немачком Busfahrer.
Неке речи се разликују од старовисоконемачког и стандардног немачког, али се могу пронаћи у дијалектима. Пример је реч кромпир, луксембуршки: Gromper, француски: pomme de terre, немачки: Kartoffel.
Луксембуржани називају стандардни немачки Däitsch или Preisësch („пруски“), мада се овај други назив сматра увредљивим.
Луксембуршки се користи у основном образовању и у дневним новинама. Званични језик државне администрације је француски.
Ствар која је јако слична стандардном немачком јесте то да се све именице пишу великим словом, било где у реченици.
Пошто је луксембуршки настао од мозелско-франачког који је доживео ајфелерово правило (у речима које се завршавају на n се углавном избаци n, ако следећа која почиње са сугласницима нису n, d, t, z или h), зато се некада на крају речи неће видети n.
Gewëssen a sollen sech an engem Geescht vu Bridderlechkeet treffen
Писање
Луксембуршки алфабет се састоји од 26 латиничних слова са три модификована слова: Éé, Ää и Ëë. Поред тога, велики број позајмљеница из француског и немачког језика задржали су слова из ових језика.
