Леополд V (1157 - 31. децембар 1194) је био војвода Аустрије од 1177. године и војвода Штајерске од 1192. године до своје смрти. Један је од значајнијих учесника Трећег крсташког рата.
Биографија
Леополд је био син аустријског војводе Хенрика II и византијске принцезе Теодоре, ћерке Андроника Комнина, другог сина Јована II Комнина.[1] Током владавине Леополдовог оца Хенрија Аустрија је из маркгрофовије уздигнута на ранг војводства (1156) од стране Фридриха Барбаросе. Као најстарији Хенријев син, Леополд је 1174. године у Регенсбургу положио вазалну заклетву. Свога оца наследио је 13. јануара 1177. године. Убрзо по ступању на власт Леополд је пружио подршку Фридриху, војводи Чешке, у борби са својим рођаком Собјеславом II који је предузео кампању према Аустрији. За узврат, Леополд је постигао мир са суседном Чешком. Мировном конференцијом председавао је Фридрих Барбароса (1179). Две године касније учествовао је на Царској скупштини у Ерфурту где је његов првенац Фридрих такође положио заклетву. Године 1182. пошао је на ходочашће у Свету земљу. Свечано је дочекан од стране угарског краља Беле III и византијског цара Алексија II. У Немачкој је повео преговоре са Отокаром IV Штајерским који је примио титулу војводе 1180. године. Штајерска је, у складу са споразумом потписаним 1186. године, спојена са Горњом Аустријом (укључујући Велс и Штајр) у војводство Аустрију након Отокарове смрти 1192. године. Следеће године је Леополд примио од цара Штајерску као феуд. Ово су први кораци у стварању модерне Аустрије[2]
Леополд је узео учешћа у Трећем крсташком рату. Гранични спор са Белом III спречио га је да се прикључи Фридриху Барбароси 1189. године. Након цареве смрти (1190) отишао је у Венецију одакле је кренуо у Свету земљу. Јесење невреме приморало га је да зиму проведе у Задру на обали Јадрана. У Палестину је стигао када је опсада Акре била при крају. Преузео је вођство над француским снагама које су након погибије Барбаросе обједињене под Фридрихом Швапским. Том приликом је, према легенди, настала аустријска застава. Леополдова одећа била је током борби са муслиманима потпуно натопљена крвљу. Када је скинуо појас, испод њега је одећа била неупрљана крвљу. Светоримски цар Хенри VI дозволио је Леополду да ове боје усвоји као своју нови заставу.[2]
Акра се, након доласка Филипа II Августа и Ричарда I Плантагенета предала (12. јула 1191). Војвода Леополд је, као командант немачког гарнизона, захтевао права једнака правима француског и енглеског краља. Његов захтев је одбијен. Када је, поред заставе Јерусалимске краљевине, Енглеске и Француске, Леополд истакао и своју заставу, Ричардов рођак, Конрад од Монферата, уклонио је аустријску заставу. Леополд је напустио Свету земљу и вратио се у Аустрију (крајем 1191). Јануара следеће године је оптужен пред судом Хенрија VI за убиство Конрада од Монферата који је у међувремену изабран за јерусалимског краља.[2] Филип II је такође напустио Свету земљу правдајући се болешћу. У Европи је склопио савез са Ричардовим братом Јованом без Земље против енглеског краља. Ричард је пожурио да се врати у Енглеску склапајући мир са Саладином. Француске луке биле су затворене за Ричардове бродове те је отпловио до Јадранског мора. Искрцао се у Аквилеји и покушао се провући преко Аустрије до поседа свога рођака Хенрика Лава у Баварској. Пред Божић 1192. године морао се зауставити у близини Беча где је ухапшен од стране Леополда који га је оптужио за убиство Конрада. Ричард је у Светој земљи подржавао супарничког претендента на престо, Гија Лизињана. У почетку га је Леополд држао у Дурнштајну да би га марта 1193. године продао Хенрику VI. Новац кога је добио од цара (35.000 килограма злата) Леополд је користио да изгради нове градске зидине Беча, али и да изгради градове Винер Нојштат и Фридберг у Штајерској. Папа Целестин III га је екскомуницирао због тога што је држао крсташа као заробљеника[2]
Како би се искупио, Леополд је припремао нови крсташки поход. Његови планови, међутим, нису успели. Војвода је 1194. године сломио ногу приликом пада са коња на витешком турниру у Грацу. Ниједан хирург није пристао да му ампутира ногу те је војвода својим слугама наредио да му је одсеку секиром.[4] Подлегао је гангрени. Непосредно пред смрт се исповедио архиепископу Адалберту III од Салцбурга. Сахрањен је у опатији у Хејлигенкрајцу[2]
Породично стабло
Потомство
Леополд се 1174. године оженио Јеленом (1158-1199), ћерком каснијег угарског краља Гезе II. Јелена му је родила два сина:
- Фридриха I (око 1175-1198) који је оца наследио на аустријском престолу.
- Леополда VI (1176-1230) који је оца наследио као војвода Штајерске. Од 1198. године је и војвода Аустрије.
Референце
Литература
- Beller, Steven (2007). A Concise History of Austria. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0521478861.
- Brooke, Z. N. (1938). A History of Europe: From 911 to 1198. London: Methuen & Company Ltd. ISBN 978-1443740708.
- Dopsch, Heinz (1999). Österreichische Geschichte 1122-1278. Vienna: Ueberreuter. ISBN 978-3-8000-3973-9.
- Howden, Roger (1871). William Stubbs, ур. Chronica (4 volumes).
- Lechner, Karl (1976). Die Babenberger: Markgrafen und Herzoge von Österreich 976–1246. Vienna: Böhlau. ISBN 978-3205085089.
- Leeper, Alexander W. (1941). History of Medieval Austria. London: Oxford University Press. ISBN 978-0404153472.
- Lingelbach, William E. (1913). The History of Nations: Austria-Hungary. New York: P. F. Collier & Son Company. ASIN B000L3E368.
- Pohl, Walter (1995). Die Welt der Babenberger. Graz: Verlag Styria. ISBN 978-3222123344.
- Rickett, Richard (1985). A Brief Survey of Austrian History. Vienna: Prachner. ISBN 978-3853670019.
- Wegener, Wilhelm (1965). Genealogischen Tafeln zur mitteleuropäischen Geschichte. Vienna: Verlag Degener.
Спољашње везе
|
|---|
| Међународне | |
|---|
| Државне | |
|---|
| Људи | |
|---|
| Остале | |
|---|
