Рођен је 19. фебруара 1966. године у Ла Лувјеру, његова породица је италијанског порекла.[1][2][3] Врло брзо је примећен његов таленат за фудбал, због чега су га прозвали „мали Пеле”.[2][4] Са седам година је играо у млађим категоријама нижелигаша Ла Лувијер.[2] Придружио се омладинском тиму најтрофејнијег белгијског клуба Андерлехт девет година касније 1982. године, а после годину дана дебитовао је за први тим клуба.[4]
Након три освојена првенства Белгије у саставу Андерлехта, Шифо је прешао 1987. године у италијански Интер. После неуспешних наступа у Милану, преселио се у Бордо, где је такође разочарао својом игром. Фудбалску каријеру је наставио у Оксеру 1989. године. Вратио се у Италију 1991. године, потписао је уговор са Торином. Са клубом је успео да се пласира у финале Купа УЕФА сезоне 1991/92. После играња у Италији, прелази у Монако, са којим је освојио француско првенство у сезони 1996/97. Вратио се у Андерлехт 1997. године и освојио са тимом своју четврту титулу Белгије. Године 2000. прелази у Шарлроа, али је играчку каријеру завршио за мање од годину дана пошто му је дијагностикован хронични артритис.[5]
Након што је завршио играчку каријеру, Шифо је остао у Шарлроа, радио је као главни тренер једну сезону. Након тога тренирао је белгијске клубове Тјубиз, Мускрон и Монс. У 2015. години постављен је за селектора омладинске фудбалске репрезентације Белгије, а већ наредне године се повукао са места селектора.
Репрезентација
Године 1984. дебитовао је за репрезентацију Белгије на утакмици против Мађарске.[6] Као члан репрезентације наступио је на четири Светска првенства у фудбалу 1986, 1990, 1994 и 1998, на којима је одиграо укупно 16 утакмица. Био је у саставу репрезентације на Европском првенству 1984. године које је одржано у Француској. Постигао је укупно 18 голова на 84 утакмице за национални тим.[7]
^„SCIFO, Vincenzo (Enzo)”. Treccani: Enciclopedia dello Sport (на језику: Italian). 2002. Приступљено 3. 1. 2017.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
