Гушење, асфиксија, глад за кисеоником (од грч. речи ἀ — „без“ и σφύξη — „пулса“, буквално — „одсуство пулса“), (лат. asphyxia), према медицинској дефиницији, стање је поремећене размене гасова пре, за време, непосредно после рођења, или у каснијем животу након повреда и других поремећаја.[3]Карактерише се прогресивним смањењем парцијалног притиска кисеоника, порастом парцијалног притиска угљен-диоксида и падом pH вредности у крви.[4][5] Врста асфиксије је гушење при гутању, што захтева хитну прву помоћ (прочитајте у наставку).
Отприлике једна четвртина смртних случајева изазвана гушењем догоди се пре прве године, што ово стање чини једним од водећих узрока смрти за бебе млађе од једне године.
Утврђивање узрока смрти након гушења често је изазов за медицинског истражитеља или мртвозорника. Како можда неће бити видљивих рана на телу можда ће бити потребно да мртвозорник уради додатне тестове.
Као појам, асфиксија је изведен из грчких речи ἀ-σφύξη које у буквалном преводу значи „заустављање пулса или без пулса“. Овај термин се односи на мулти-етиолошки скуп фактора у којима постоји неадекватна испорука, унос и/или коришћење кисеоника у ткивима/ћелијама организма, најчешће праћена задржавањем угљен-диоксида.
Иако се недостатак кисеоника може јавити у многим болестима због неадекватне апсорпције и/или испоруку кисеоника (нпр, хронична опструктивна болест плућа), појам асфиксија користи се да означи она стања која су повезани са; поремећајима концентрације гасова у атмосфери и механичким и хемијским учинцима који директно доводе до овог поремећаја.
Недостатка кисеоника и појава вишка угљен-диоксида у крви и ткивима, након компресије дисајних путева изазваним дављењем (нпр вешањем), затварањем лумена дисајних путева едемом слузокоже или аспирацијом страног садржаја или предмета, драстичан пад притисак у вештачкој атмосфери (у барокоморама, кесонима, подморницама или респираторном систему за вештачко дисање нпр код ронилаца) итд.
Недостатак кисеоника који се развија као резултат физичких утицаја, ометања дисање, са пратећим акутним поремећајима централног нервног система и циркулације крви ... или престанак спољашњег дисања изазван механичким узроцима, што има за последицу отежани или потпуни престанак дотока кисеоника у организам и акумулације угљен-диоксида у њему.
Према подацима Центра за контролу и превенцију болести (CDC) о многобројним узроцима смрти у САД, у периоду од 1999. до 2004. године, код око 20.000 случајева неакцидентална смрт узрокована је различитим врстама механичких гушење, као што су утапање, вешање, дављење и гушење.[6]
Узроци смрти, као последица гушења или асфиксије, различито су заступљени међу старосним групама:[7]
Самоубиства изазвана вешањем релативно су ретка и чини мање од 5% случајева убистава широм САД. Она се по рангу налазе иза повреда нанетих ватреним оружјем, оштрицом механичког оруђа или сечива, и повреда нанетих тупим предметом.[8]
У Србији најчешћи начин извршења самоубиства је вешањем или гушењем и скоком са висине. У остале начине спада утопљење, тровање лековима или другим отровним средствима (на селу су то пестициди или киселине и базе), директан контакт са изворима електричне енергије и јако ретко самоспаљивањем. При том, мушкарци у Србији најчешће извршавају самоубиство вешањем, дављењем и гушењем, а на другом месту је ватрено оружје.[9]
Дисање или респирација су сложени физиолошки процеси који се одвијају у неколико фаза. Нормални редослед је следећи:
Ћелијским дисањем ствара се угљен-диоксид, који потом путује, повратно од кретања кисеоника, и елиминише се из тела преко плућа процесом (издисање).
Нормално дисање подразумева проходне дисајних путеве, и очувану функцију грудног коша да стезањем међуребарних мишића и функцијом дијафрагме настаје промена запремине плућа, која у виду „меха“ усисавају и издувавају ваздух. Поремећаји који на било који начин ремете горенаведене механизме могу резултовати асфиксијом.
Недовољна количине кисеоника у атмосфери или пад парцијалног притиска кисеоника у удахнутом ваздуху, има за последицу смањење оксигенације хемоглобина у плућним капиларима.[11]Код овог поремећаја у свим етапама транспорта кисеоника у организму његове вредности су смањене, тј значајно су ниже од физиолошких, наведених у доњој табели, и код асфиксије могу настати због загађења атмосфере издувним гасовима, парама, димом и другим испарењима, у току боравка на високим планинама или у атмосфери, у току инцидената у рудницима и подземним јамама, у ваздухопловству, космичким летовима, подводним активностима, али и због повреда и других механичких запушења уста и носа или стезања дисајних путева.[12]
Концентрација гасова у ваздуху и крви
Мозак је орган најосетљивији на недостатак кисеоника (хипоксију) и обично обухвата процес застоја респирације са брадикардијом/асистолијом због хипоксијом индуковане дисфункције на нивоу дисајног (респираторног) центра у можданом стаблу.[13][14] Појединци са коморбидитетом као што су срчане болести најчешће имају мању толеранцију на хипоксију, тако да и релативно мање епизода хипоксије могу погоршати постојеће стање болест и, понекад, изазвати смртоносне поремећаје срчаног ритма. Асфиксија повезана са ацидозом(респираторна и или метаболичка) може такође имати тешке штетне последице на дисање.[15]
Ткивна хипоксије може настати из неколико основних разлога.
Ограничен проток крви до мозга је најважнија карактеристика асфиксије услед вешања или дављења. Постоји значајна разлика у вредностима сила потребних да затворе дисајне путева и ограничен проток кроз каротидне крвне судове врата. Компресија крвних судова врата је довољна да изазове несвестицу и смрт, тако, да могу настати и без значајне компресије или сужења дисајних путева.
Вредност притиска који на неким анатомским структурама могу да изазову губитак свести и смрт
Основна подела гушења или асфиксије је:[16]
У узроке ненасилног гушења или асфиксије спадају бронхијална астма, хронична опструктивна болест плућа, алергијски едем ждрела и гркњана и друге акутне болести.[17]
Постурална или позициона асфиксија је узрокована положајем тела или дела тела који доводи до ограничавања дисајних путева, васкуларног компромиса или замора при дисању (нпр. наопачке суспензије током дужег периода). Често код таквих особа постоји одређени степен физичког и/или менталног оштећења било због трауме или због интоксикације.
Узрок ове асфиксије је спазам глотис као последица;
Овај облик асфиксије настаје као последица компресија на предео врата, грудног коша и трбуха масивним предметима у домаћинству и индустрији, моторним возилима (у саобраћајним удесима), срушеним објкатима (након земљотреса, цунамија или ратних дејства), гажењем (стампедом, масе људи или животиња) итд.[18][19]
Аспирациону асфиксију може бити последица удисање течности или страних тела, у току болести или повреде, и не тако често завршава смртним исходом, ако се пацијенту благовремено не укаже прва помоћ.[20]
Код одраслих особа најчешће настаје након удисања болуса хране или другог страног материјала (нпр повраћаног садржај стомака), крви или крвног угрушка након трауме главе и врата, а код деце након удисаја делова играчака, зрневља и других предмета.
Овај облик асфиксије чест је код новорођенчади у првим минутима живота, због аспирације плодове воде током порођаја или због непотпуног удаха детета, по изласку у спољашњу средину.
Посебна врста аспирационе асфиксије, која је дефинисана на Светском конгресу медицине 2002. године је дављење у течностима, које доводи до оштећење респираторног тракта.
Када је атмосферски кисеоник недовољне концентрације у удахнутом ваздуху било због искључења, исцрпљивања или измештања, може доћи до гушења животне средине.
Према етиолошким механизмима настанка насилна асфикција може бити:
Трауматска асфиксија је вероватно много чешћа него што показује хируршка литература и увек је треба имати у виду као могућу компликацију повреда грудног коша и трбуха. Она настаје услед тешке повреде пригњечења која узрокује изненадну компресију грудног коша.[22][23][24][25][26][27]
Хемијска асфиксија укључује реакцију између хемикалије и ткива/ћелије која доводи до ометања узимања, ослобађања и/или коришћења кисеоника. Примери хемијских средстава за гушење укључују угљен моноксид, цијанид и водоник сулфид.
Опструктивна асфиксије настаје као последица затварања или опструкције дисајних путева.[28] У овај облик спадају утапања у води или другим течностима, удисања страних тела, која могу довести до затварање протока ваздуха кроз отворе за дисање.[29] Овај облик гушења укључује и блокаду унутрашњих дисајних путева (задњег ждрела, ларинкса, трахеје и/или бронхија) страним предметом (нпр. балоном играчка заглављен у дисајне путеве детета, болусом хране заглављене у епиглотис).
Странгулациона асфиксија или задављење, настаје као последица компресије крвних судова и дисајних путева врата и најчешће је изазвана дављењем - вешањем омчом[30] или дављењем рукама.[31]
Примена силе на предео врата која није резултат дејства тежине тела жртве дефинише са као дављење. Дављење може бити:
Овај облик асфиксија може настати након стављања на главу, пластичне вреће, јастука и слично, или у току сексуалног чина ненамерним и неконтролисаним притиском тела на врат, предео лица или грудни кош.
Аутоеротска асфиксија облик је гушења и ненамерно изазване смрти сопственим активностима или уз помоћ апарат или техника које се користи за побољшање сексуалне стимулације. Према истраживањима скоро све особе су мушког пола.[32]
Ропство (енгл. Cross-dressing), један је од уобичајених и најчешћих начини којим се може изазвати аутоеротска асфиксија (види слику).[33]
Асфиксија новорођенчади може настати: пренатално у 51%, перипартално у 40% и постнатално у 9% случајева.[34][35]
Овај облик асфиксије може узроковати:[36][37]
У току порођаја асфиксију може изазвати
Након порођаја асфиксију може изазвати:[38]
Знаци и симптоми гушења укључују:[39]
Код брзог пораста интракранијалног притиска изазваног трауматском асфиксијом клиничке манифестације укључују:[40]
Повезани неуролошки симптоми укључују:[41]
Док клиничке манифестације трауматске асфиксије могу бити прилично драматичне, морбидитет и морталитет су генерално последица повезаних повреда. За оне особе које преживе почетну трауматску повреду, драматичне клиничке манифестације се обично решавају без неуролошких последица.
Гушење захтева брзу дијагнозу и хитну медицинска помоћ. Хетероанамнеза је обавезна како би се од очевидаца сазнало када је и како дошло до гушења.
Ако пацијенти не могу да говоре, обратити пажњу на следеће знакове упозорења и симптоме:[39]
Код беба знаци као што су проблеми са дисањем, слаб плач или плитак кашаљ и промене у њиховом понашању, могу указивати на гушење.
Терапија се примарно заснива на уклањању узрок који је довео до асфиксије као што су нпр. компресије дисајних путева изазваним дављењем (нпр вешањем), затварањем лумена дисајних путева едемом слузокоже или аспирацијом страног садржаја или предмета, драстичан пад притисак у вештачкој атмосфери (у барокоморама, кесонима, подморницама или респираторном систему за вештачко дисање нпр код ронилаца) итд.[42]
У зависности од основне болести примењује се одговарајућа медикаментозна терапија.[43]
Уколико настане респираторни арест (престанак дисања) спроводи се кардиопулмонална реанимација.
У случају дисфункције плућа и недостатка рада срца, изазваног асфиксијом код пацијента се спроводи реанимација истовременом применом два маневра:
Реанимација се започиње вештачким дисањем а наставља се удружено са масажом срца у односу 2:15. Брзина реанимације је одређена просечном брзином дисања и брзином рада срца код пацијената у стабилном стању. Тиме се при реанимацији настоји постићи фреквенција дисања од око 16 и фреквенција срца између 60-80 откуцаја.
Код мале деце фреквенција се повишава на 20-22 дисања те до 200 откуцаја срца. Због мањег грудног коша код дојенчади и мале деце, за масажу срца се не користе руке него само два прста. Притисак се врши отприлике 1—2 cm у дубину.
Уколико је асфиксија настала страним телом, дисајни путеви су потпуно непролазан, и такво стање захтева да се у најкраћем могућем року успостави пролазност дисајног пута. Тада је најбоље применити Хајмлихов маневар који се спроводи код особа с наглим и потпуним зачепљењем дисајног пута (када особа не може дисати, не може говорити, не може кашљати). Особа која кашље или говори нема зачепљен дисајни пут..[46]
Хајмлихов маневар Особи која стоји или седи затвореним шаком се притисне снажно и нагло преко средине између доње ивице грудне кости и пупка, и обухвати се дланом друге шаке. Брзо и снажно се притиска трбух према унутра и горе. Притом се не сме притискати коштани врх грудне кости, тако се смањује могућност повређивања органа у унутрашњем грудном кошу. Изведе се пет притиска у дубину и тако се ваздух из плућа кроз душек потисне до гркљана. Тај притисак ваздуха је требало да избаци страно тело. После првих пет захвата, може се покушати са пет снажних удараца између лопатица. Хајмлихови захвати се раде или до успешног избацивања страног тела или док особа не изгуби свест. Тада треба руком очистити ждрело и особу ставити у бочни положај (ако дише након што смо извадили страно тело).[47]