Бертолт Брехт

Бертолт Брехт
Бертолт Брехт
Име по рођењуEugen Berthold Friedrich Brecht
Датум рођења(1898-02-10)10. фебруар 1898.
Место рођењаАугсбург, Немачко царство
Датум смрти14. август 1956.(1956-08-14) (58 год.)
Место смртиИсточни Берлин, Источна Немачка
Потпис

Бертолт Брехт (такође Бертолд Брехт) (нем. Bertolt Brecht; рођен као Eugen Berthold Friedrich Brecht; Аугсбург, 10. фебруар 1898 — Источни Берлин, 14. август 1956) је био најзначајнији немачки писац драма, позоришни теоретичар и песник 20. века.[1][2] Његова дела се данас изводе широм Немачке и света. Брехт важи за оснивача епског театра.

Биографија

Бертолт Брехт је рођен у Аугсбургу (Баварска) 1898. у буржоаској породици. Прве своје текстове је објавио 1914. године за време студија филозофије и медицине, у Минхену. Године 1918, на крају Првог светског рата, написао је своју прву драму Баал. Следиле су драме Бубњеви у ноћи 1919. и У џунгли градова 1921. Све три су изражавале његове анархистичке ставове.

Године 1924. придружио се Немачком театру у Берлину (Deutsches Theater) (тада под управом Макса Рајнхарта) и упознао глумицу Хелену Вајгл. Писао је политичке драме. Велики успех је постигао 1928. када је написао Оперу за три гроша (музику је компоновао Курт Вајл), један од највећих музичких успеха у доба Вајмарске републике.

Оженио се са Хеленом Вајгл и постао марксиста. Јачање нацизма у Немачкој, где су његова дела забрањена и спаљивана, натерала су га да оде у егзил 1933. Прошао је Европу (Данска, Финска, Русија), пре него што је стигао у САД, у Калифорнију. Због марксистичких идеја, напустио је САД 1947. Током овог периода, написао је доста драма, укључујући Галилејев живот, Мајка храброст и њена деца, Задрживи успон Артура Уија, Кавкаски круг кредом и Мали органон за театар где је теоријски образложио своје схватање театра.

Дефинитивно се настанио у Берлину 1949,[3] где је био управник Берлинер ансамбла. Представе су илустровале његове социјалистичке идеје. Основао је марксистички покрет Епски театар. Подржавао је диктаторски режим Валтера Улбрихта и цинично поручио критичарима: Ако народ лоше мисли, промените народ!. Постао је омиљена личност режима у НДР и додељена му је Лењинова награда за мир 1955. Умро је од инфаркта у Берлину 14. августа 1956.

Теорија театра

Брехт је желео дати одговор на Лењиново питање „Како и шта треба научити?“. Створио је утицајну теорију позоришта Епски театар, по којој представа не треба да наведе гледаоца да се емотивно идентификује са актерима радње, већ да у њему изазове рационално преиспитивање и критику онога што види на сцени. Веровао је да катарза емоција оставља публику самозадовољном. Уместо тога, желео је да публика искористи своју критичку моћ да препозна зло у друштву и да га промени.

Брехт је описивао своје представе као „колективне политичке састанке“ у којима учествује и публика. По овоме се види да је он одбацивао елитистичко виђење политике по којем високи политичари издају уредбе за управљање масама.

Да би ово постигао, Брехт је користио технике које подсећају гледаоце да је представа слика реалности, а не сама реалност. То је он звао „ефекат дистанцирања“ (Verfremdungseffekt). Поступци које је користио су:

  • директно обраћање глумаца публици,
  • излагање текста у трећем лицу или у прошлости,
  • гласно декламовање,
  • необични светлосни ефекти,
  • коришћење сонгова, итд.

Наглашавајући конструисаност позоришних збивања, Брехт се надао да ће публика схватити да је реалност конструкција која се може променити.

„Исторификација“ је још једна од његових техника. Наиме, његове драме се често баве историјским личностима или догађајима. Сматрао је да ће публика тако моћи да одржи критичку дистанцу према догађајима и да ће препознати паралеле са социјалним проблемима у савременом времену.

У једној од својих првих режија, Брехт је употребио паное са натписом „Не буљите тако романтично“ (Glotzt nicht so romantisch!). Створио је политички театар у коме публика учествује интерпретирајући значење.

Његова теорија театра је снажно утицала на савремено позориште, мада се сматра да се ефекти епског театра губе после неколико одгледаних представа. Неке од његових иновација су постале уобичајене у савременом театру.

Брехтов утицај је видљив и у савременим филмовима. Режисери попут Ларса фон Трира, Рајнера Вернера Фасбиндера и Жан-Лика Годара у својим су филмовима користили Брехтову теорију дистанцирања.

Дела

Позоришни комади (хронолошки)

  • Бал (1922)
  • Бубњеви у ноћи (1922)
  • У џунгли градова (1924)
  • Живот Едварда II Енглеског
  • Човек је човек (1926)
  • Опера за три гроша (1928)
  • Успон и пад града Махагонија (1928)
  • Линдбергов лет
  • Лекција о разумевању
  • Онај који каже да. Онај који каже не.
  • Предузете мере
  • Света Јоана
  • Изузетак од правила
  • Мајка (1932)
  • „Округле главе“ и „шиљате главе“ (1936)
  • Ужас и јад Трећег рајха
  • Галилејев живот (1943)
  • Мајка храброст и њена деца (1941)
  • Суђење Лукулу
  • Добри човек из Сечуана (1943)
  • Господар Пунтила и његов слуга Мати (1948)
  • Задрживи успон Артура Уија (1956)
  • Визије Симоне Машар
  • Швејк у Другом светском рату
  • Кавкаски круг кредом (1954)
  • Дани комуне
  • Антигона (1947)
  • Кориолан (по Вилијаму Шекспиру) (1952/53)

Лирика

  • Псалми (1920),
  • Аугзбуршки сонети (1925–1927),
  • Сонгови за Оперу за три гроша (1928),
  • Из књиге грађанина (1926–1927),
  • Ноћни логор (1931),
  • Поеме из револуције (1932),
  • Сонети (1932–1934),
  • Енглески сонети (1934),
  • Кинеске песме (1938–1949),
  • Студије (1934–1938),
  • Свендборшке поеме (1926–1937),
  • Штефинска збирка (1939–1942),
  • Холивудске елегије (1942),
  • Песме из егзила (1944),
  • Немачке сатире(1945),
  • Дечје песме (1950),
  • Буковске елегије (1953)

Проза

  • Аугзбуршки круг кредом
  • Разговори избеглица
  • Послови господина Јулија Цезара (1949)
  • Рањени Сократ (1949)
  • Просјачки роман (1934)
  • Календарске приче (1949)

Види још

Референце

  1. ^ „Bertolt Brecht | Biography, Plays, Epic Theater, Poems, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-23. 
  2. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 177. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „ЛУКАВИ МУДРАЦ И БЕСПОШТЕДНИ КРИТИЧАР: Шест и по деценија од смрти славног немачког драматичара Бертолта Брехта (1898—1956)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-08-15. 

Литература

  • Banham, Martin, ур. (1998). „Brecht, Bertolt”. The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 129. ISBN 0-521-43437-8. 
  • Benjamin, Walter (1983). Understanding Brecht. Превод: Anna Bostock. London and New York: Verso. ISBN 0-902308-99-8. 
  • Brooker, Peter. "Key Words in Brecht's Theory and Practice of Theatre". In Thomson & Sacks (1994), pp. 185–200.
  • Bürger, Peter (1984). Theory of the Avant-Garde. Theory and History of Literature Ser. 4. Превод: Michael Shaw. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-1068-1. 
  • Culbert, David (март 1995). „Joseph Goebbels and his diaries”. Historical Journal of Film, Radio and Television (review). 15 (1): 143—149. doi:10.1080/01439689500260091. 
  • Ewen, Frederic (1967). Bertolt Brecht: His Life, His Art and His Times (Citadel Press Book изд.). New York: Carol Publishing Group. 
  • Hayman, Ronald (1983). Brecht: A Biography. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 0-297-78206-1. 
  • Jameson, Fredric (1998). Brecht and Method. London and New York: Verso. ISBN 1-85984-809-5. 
  • Kolocotroni, Vassiliki; Goldman, Jane; Taxidou, Olga, ур. (1998). Modernism: An Anthology of Sources and Documents. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-0973-3. 
  • McDowell, W. Stuart (зима 1977). „A Brecht-Valentin Production: Mysteries of a Barbershop”. Performing Arts Journal. 1 (3): 2—14. JSTOR 3245245. S2CID 193991810. doi:10.2307/3245245. 
  • McDowell, W. Stuart (2000). „Acting Brecht: The Munich Years”. Ур.: Carol Martin; Henry Bial. The Brecht Sourcebook. Worlds of Performance. London and New York: Routledge. стр. 71—83. ISBN 0-415-20043-1. 
  • Meech, Tony. "Brecht's Early Plays". In Thomson & Sacks (1994), pp. 43–55.
  • Sacks, Glendyr. "A Brecht Calendar". In Thomson & Sacks (1994), pp. xvii–xxvii.
  • Schechter, Joel. "Brecht's Clowns: Man is Man and After". In Thomson & Sacks (1994), pp. 68–78.
  • Smith, Iris (1991). „Brecht and the Mothers of Epic Theater”. Theatre Journal. 43 (43): 491—505. JSTOR 3207978. doi:10.2307/3207978. hdl:1808/16482. 
  • Taxidou, Olga (новембар 1995). „Crude Thinking: John Fuegi and Recent Brecht Criticism”. New Theatre Quarterly. XI (44): 381—384. S2CID 191590706. doi:10.1017/S0266464X00009350. 
  • Thomson, Peter. "Brecht's Lives". In Thomson & Sacks (1994), pp. 22–39.
  • Thomson, Peter; Sacks, Glendyr, ур. (1994). The Cambridge Companion to Brecht. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41446-6. 
  • Völker, Klaus (1976). Brecht: A Biography. Превод: John Nowell. New York: Seabury Press.  Translation of de: Bertolt Brecht, Eine Biographie. Munich and Vienna: Carl Hanser Verlag. 1978. ISBN 0-8164-9344-8. 
  • Willett, John (1967). The Theatre of Bertolt Brecht: A Study from Eight Aspects (3rd revised изд.). London: Methuen. ISBN 0-413-34360-X. 
  • Willett, John (1978). Art and Politics in the Weimar Period: The New Sobriety 1917–1933. New York: Da Capo Press. ISBN 0-306-80724-6. 
  • Willett, John (1998). Brecht in Context: Comparative Approaches (revised изд.). London: Methuen. ISBN 0-413-72310-0. 
  • Willett, John; Manheim, Ralph, ур. (1970). „Introduction”. Collected Plays: 'One' by Bertolt Brecht. Bertolt Brecht: Plays, Poetry and Prose. London: Methuen. стр. vii—xvii. ISBN 0-416-03280-X. 
  • Williams, Raymond (1993). Drama from Ibsen to Brecht. London: Hogarth. стр. 277—290. ISBN 0-7012-0793-0. 
  • Wright, Elizabeth (1989). Postmodern Brecht: A Re-Presentation. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-02330-0. 
  • [Anon.] 1952. „"Brecht Directs"”. Directors on Directing: A Source Book to the Modern Theater. 1963. стр. 291—. ISBN 0-02-323300-1. . Ed. Toby Cole and Helen Krich Chinoy. Rev. ed. Boston, MA: Allyn & Bacon. [Account of Brecht in rehearsal from anonymous colleague published in Theaterarbeit]
  • Bleitrach, Danielle; Gehrke, Richard (2015). Bertolt Brecht et Fritz Lang : le nazisme n'a jamais été éradiqué. LettMotif. ISBN 978-2-3671-6122-8. 
  • Davies, Steffan; Schonfield, Ernest (2009). Davies, Steffan; Schonfield, Ernest, ур. Alfred Döblin: Paradigms of Modernism. Berlin and New York: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-021769-8. 
  • Demčišák, Ján. Queer Reading von Brechts Frühwerk. Marburg: Tectum Verlag. 2012. ISBN 978-3-8288-2995-4. 
  • Demetz, Peter, ed. "From the Testimony of Berthold Brecht: Hearings of the House Committee on Un-American Activities, 30 October 1947". Brecht: A Collection of Critical Essays. Eaglewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. 1962. стр. 30—42. ISBN 0-13-081760-0. . Twentieth Century Views Ser. .
  • Diamond, Elin. (1997). Unmaking Mimesis: Essays on Feminism and Theater. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-01229-5. 
  • Eagleton, Terry. 1985. "Brecht and Rhetoric". New Literary History 16.3 (Spring). 633–638.
  • Eaton, Katherine B. „"Brecht's Contacts with the Theater of Meyerhold"”. Comparative Drama 11.1 (Spring 1977)3–21. Reprinted in 1984. Drama in the Twentieth Century. 1984. стр. 203—221. ISBN 0-404-61581-3.  ed. C. Davidson. New York: AMS Press. . 1979. "Die Pionierin und Feld-Herren vorm Kreidekreis. Bemerkungen zu Brecht und Tretjakow". in Brecht-Jahrbuch 1979. Ed. J. Fuegi, R. Grimm, J. Hermand. Suhrkamp, 1979. 1985 19–29. The Theater of Meyerhold and Brecht. Connecticut and New York: Greenwood Press. 1985. ISBN 0-313-24590-8. 
  • Eddershaw, Margaret. „"Acting Methods: Brecht and Stanislavski"”. Brecht in Perspective. London: Longman. 1982. стр. 128–144. ISBN 0-582-49205-X. . Ed. Graham Bartram and Anthony Waine. .
  • Esslin, Martin. (1960). Brecht: The Man and His Work. New York: Doubleday. ISBN 0-393-00754-5. , first published in 1959 as Brecht: A Choice of Evils. London: Eyre & Spottiswoode.
  • Fuegi, John. 1994. "The Zelda Syndrome: Brecht and Elizabeth Hauptmann". In Thomson and Sacks (1994, 104–116).
  • Fuegi, John. 2002. Fuegi, John (2002). Brecht and Company: Sex, Politics, and the Making of the Modern Drama. Grove Press. ISBN 0-8021-3910-8.  New York: Grove.
  • Giles, Steve. "Marxist Aesthetics and Cultural Modernity in. Der Dreigroschenprozeß". Bertolt Brecht: Centenary Essays. Amsterdam and Atlanta, Georgia: Rodopi. 1998. стр. 49—61. ISBN 90-420-0309-X.  Ed. Steve Giles and Rodney Livingstone. German Monitor 41. .
  • Giles, Steve. (1997). Bertolt Brecht and Critical Theory: Marxism, Modernity and the Threepenny Lawsuit. Bern: Lang. ISBN 3-906757-20-X. 
  • Glahn, Philip (2014). Bertolt Brecht. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-78023-262-1. .
  • Jacobs, Nicholas and Prudence Ohlsen, eds. 1977. Ohlsen, Prudence (1977). Bertolt Brecht in Britain. Irat Services Limited/TQ Publications. ISBN 0-904844-11-0.  London: IRAT Services Ltd and TQ Publications.
  • Katz, Pamela. (2015). The Partnership: Brecht, Weill, Three Women, and Germany on the Brink. New York: Nan A. ISBN 978-0-385-53491-8. . Talese/Doubleday.
  • Krause, Duane. „"An Epic System"”. Acting (Re)considered: Theories and Practices. London: Routledge. 1995. стр. 262—274. ISBN 0-415-09859-9. . Ed. Phillip B. Zarrilli. 1st ed. Worlds of Performance Ser. .
  • Leach, Robert. 1994. "Mother Courage and Her Children". In Thomson & Sacks 1994, стр. 128–138.
  • Giuseppe Leone, "Bertolt Brecht, ripropose l'eterno conflitto dell'intellettuale fra libertà di ricerca e condizionamenti del potere", su "Ricorditi...di me" in "Lecco 2000", Lecco, June 1998.
  • McBride, Patrizia (2008). „De-Moralizing Politics: Brecht's Early Aesthetics.”. Deutsche Vierteljahrsschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte. 82 (1): 85—111. doi:10.1007/BF03379212. .
  • Milfull, John. 1974. From Baal to Keuner. The "Second Optimism" of Bertolt Brecht, Bern and Frankfurt am Main: Peter Lang.
  • Mitter, Schomit. "To Be And Not To Be: Bertolt Brecht and Peter Brook". Systems of Rehearsal: Stanislavsky, Brecht, Grotowski and Brook. London: Routledge. 1992. стр. 42–77. ISBN 0-415-06784-7. .
  • Müller, Heiner. 1990. Müller, Heiner (1990). Germania. Semiotext(e). ISBN 0-936756-63-2. . Trans. Bernard Schütze and Caroline Schütze. Ed. Sylvère Lotringer. Semiotext(e) Foreign Agents Ser. New York: Semiotext(e).
  • Needle, Jan and Peter Thomson. (1981). Brecht. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-57022-3. ; Oxford: Basil Blackwell.
  • Pabst, G. W. 1984. Lania, Leo; Pabst, Georg Wilhelm; Balázs, Béla; Brecht, Bertolt; Vajda, Ladislaus (1984). The Threepenny Opera. Lorrimer. ISBN 0-85647-006-6. . Classic Film Scripts Series. London: Lorrimer.
  • Parker, Stephen. (2014). Bertolt Brecht: A Literary Life. London: Methuen Drama. ISBN 978-1-4081-5562-2. 
  • Reinelt, Janelle. 1990. "Rethinking Brecht: Deconstruction, Feminism, and the Politics of Form". The Brecht Yearbook 15. Ed. Marc Silberman et al. Madison, Wisconsin: The International Brecht Society, University of Wisconsin Press. 99–107.
  • Reinelt, Janelle. 1994. "A Feminist Reconsideration of the Brecht/Lukács Debate". Women & Performance: A Journal of Feminist Theory 7.1 (issue 13). 122–139.
  • Rouse, John. „"Brecht and the Contradictory Actor"”. Acting (Re)considered: A Theoretical and Practical Guide. London: Routledge. 1995. стр. 248—259. ISBN 0-415-26300-X. . Ed. Phillip B. Zarrilli. 2nd ed. Worlds of Performance Series. .
  • Silberman, Marc, ур. (2000). Brecht on Film and Radio. Превод: Marc Silberman. London: Methuen. ISBN 978-1-4081-6987-2. 
  • Silberman, Marc, ур. (2003). Brecht on Art and Politics. Превод: Marc Silberman. London: Methuen. ISBN 0-413-75890-7. 
  • Sternberg, Fritz. 1963. Der Dichter und die Ratio: Erinnerungen an Bertolt Brecht. Göttingen: Sachse & Pohl.
  • Szondi, Péter. 1965. Theory of the Modern Drama. 1987. ISBN 0-8166-1285-4.  Ed. and trans. Michael Hays. Theory and History of Literature Series. 29. Minneapolis: University of Minnesota Press. .
  • Taxidou, Olga. (2007). Modernism and Performance: Jarry to Brecht. Basingstoke, Hampshire: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-4101-5. 
  • Thomson, Peter. (2000). „Brecht and Actor Training: On Whose Behalf Do We Act?”. Twentieth Century Actor Training. London and New York: Routledge. стр. 98—112. ISBN 0-415-19452-0. . Ed. Alison Hodge. .
  • Weber, Carl. „The Actor and Brecht, or: The Truth Is Concrete: Some Notes on Directing Brecht with American Actors”. The Brecht Yearbook. 13: 63—74. 1984. .
  • Weber, Carl. 1994. "Brecht and the Berliner Ensemble – the Making of a Model". In Thomson and Sacks (1994, 167–184).
  • Willett, John, ур. (1993). Journals 1934–1955. Превод: Hugh Rorrison. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-91282-2. 
  • Witt, Hubert, ed. 1975. Witt, Hubert (1975). Brecht As They Knew Him. Lawrence and Wishart. ISBN 0-85315-285-3. . Trans. John Peet. London: Lawrence and Wishart; New York: International Publishers.
  • Wizisla, Erdmut. (2009). Walter Benjamin and Bertolt Brecht: The Story of a Friendship. . Translated by Christine Shuttleworth. London / New Haven: Libris / Yale University Press. . 2009. ISBN 978-1-870352-78-9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) [Contains a complete translation of the newly discovered minutes of the meetings around the putative journal Krise und Kritik (1931)].
  • Womack, Peter (1979), "Brecht: The Search for an Audience", in Bold, Christine (ed.), Cencrastus, no. 1, Autumn 1979, pp. 24–28, ISSN 0264-0856
  • Youngkin, Stephen D. 2005. (2005). The Lost One: A Life of Peter Lorre. University Press of Kentucky. ISBN 0-8131-2360-7. . [Contains a detailed discussion of the personal and professional friendship between Brecht and film actor Peter Lorre.]

Спољашње везе

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!