На Првом васељенском сабору у Никеји325. године, он је био заговорник Арија, са којим је био пријатељ у младости, а касније са епископом Јевсевијем Кесаријским био је на челу групе за помирење, чији су чланови били по њему названи јевсевијани.[1] По завршетку сабоа Јевсевије је одбио да се одрекне аријанизма и цар га је заједно са његовим саучесницима послао у изгнанство у Галију.
Године 328. Јевсевије, Арије и остали Аријанци су враћени из егзила од стране Константина, који је испунио молбу за смрт његове сестре Констанције.[2]
Године 335. активно је учествовао у раду Тирског сабора, где је предводио фракцију јевсевија - присталица помирења са Аријем и противника Александријског архиепископа Атанасија Великог.
Заједно са другим епископима учествовао је у крштењу цара Константина Великог, који је умро 337. године на периферији Никомидије.
Године 340., он је председавао Гангрским сабором, који је против јереси Јавстатија, епископа Севастијског и његових следбеника.
^Drake, H. A. (2002). Constantine and the bishops: the politics of intolerance. Ancient society and history (Johns Hopkins paperbacks ed изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN978-0-8018-7104-7.CS1 одржавање: Текст вишка: странице (веза)