Војин Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије

За другу употребу, погледајте страницу Војин Поповић (певач).

Војин Поповић
фотографија војводе Вука
Надимак	Војвода Вук
Датум рођења	9. децембар 1881.
Место рођења	Сјеница Османско царство
Датум смрти	29. новембар 1916. (34 год.)
Место смрти	Кајмакчалан Краљевина Србија

Војин Поповић (Сјеница, 9.12. 1881 - Кајмакчалан, 29.11. 1916), познат као војвода Вук је био српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Садржај

1Биографија
2Признања
3Види још
4Референце
5Литература
6Спољашње везе

Биографија[уреди]

Споменик војводи Вуку, Топличин Венац, Београд Војвода Вук са својим војницима 1912. Одред Војводе Вука након јуриша на Сиву стену 19. септембра 1916. Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу. Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Козјаку.

Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и Четничким акцијама, балканским ратовима и Првом светском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Спомен плоча на гробу Војводе Вука на Црној Чуци Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима северно од села Груништа, у јуришу на Грунишки вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи - била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Грунишки вис је био освојен а Бугари протерани. Када је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника српске војске.

Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду.

Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.

Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Савски трг број 9. То Удружење наставља и негује традиције ратног добровољаштва из Првог светског рата.

Признања[уреди]

Војин Поповић,

Одликован је великим бројем одликовања.
Војводи Вуку су подигнути споменици у Београду (у парку на Топличином венцу, дело вајара Ђорђа Јовановића) и у Нишу.
Једна улица у београдској општини Палилула носи име Војводе Вука .
Имао је чин потпуковника српске војске.

Види још[уреди]

Кућа Поповића
Четници
Војвода
Бранивоје Јовановић
Богдан Југовић Хајнц
Јован Бабунски
Саватије Милошевић
Војислав Танкосић

Референце[уреди]

↑ Бранко Цига Миленковић, Београд-људи и улице, Беостар, Београд, 1998.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Портал Биографија

	Војин Поповић на Викимедијиној остави.

„Клону рука у војводе Вука“, Илија Трифуновић, Српско наслеђе, историјска свеска, број 12, децембар 1998.
„Јунаци Кајмакчалана“^{[mrtav link]}, Новица Пешић, Вечерње новости, фељтон, 2006.