| Steve Martin
|
Martin na Filmskom festivalu Tribeca 20087-
|
| Ime po rođenju
|
Stephen Glen Martin
|
| Rođen/a
|
14. august 1945 (starost 74)
Waco, SAD
|
| Uticaji od
|
Britanska televizija, Red Skelton, Jerry Lewis, Jack Benny, Laurel i Hardy, Wally Boag[1]
|
| Uticao/la na
|
Eddie Izzard, Chris Rock, Patton Oswalt, Brian Posehn, Will Forte, David Walliams, Sarah Silverman, Will Arnett, Jon Stewart, Stephen Colbert, Louis C.K., Tina Fey, Russell Peters, Howie Mandell
|
| Suprug/a/zi/ge
|
Victoria Tennant (20. novembar 1986–1994)[2]
Anne Stringfield (2007–)
|
| Web-stranica
|
http://www.stevemartin.com/
|
| Nagrade Emmy
|
Najbolji scenario varijete, muzičke ili humorističke emisije
1969 The Smothers Brothers Comedy Hour
|
| Nagrade Grammy
|
Najbolji humoristički album
1978 Let's Get Small
1979 A Wild and Crazy Guy
Najbolja country instrumentalna izvedba
2002 Foggy Mountain Breakdown
|
| Američke nagrade za komediju
|
Nagrada za životno djelo
2000 životno djelo
|
Stiv Martin (engl. Steve Martin [stiːv ˈmɑrtn̩], pravo ime Stephen Glenn Martin [ˈstiːvən glɛn ˈmɑrtn̩]; Waco, Teksas, 14. avgusta 1945.), američki glumac, komičar, pisac, producent i muzičar.
Uspeh pre filma
Proslavio se kao komičar koji uživo priča viceve. Već od sredine 1970-ih često se pojavljivao u gledanim televizijskim emisijama kao što su "Večernji šou Džoni Karsona" ili "Subotom uveče uživo". Postavši poznat, izdao je prvi od svoja tri albuma sa vicevima "Smanjimo se" (1977), koji je doživeo ogroman uspeh. Sledeći album "Divlji ludi tip" (1978), doživeo je još veći uspeh, uspevši se na drugo mesto po prodaji u SAD i postigavši milionski tiraž. Album završava pesmom "Kralj Tut" (autor i pevač sam Stiv Martin), koja je izdata kao singl i postigla veliki uspeh tokom pomame koja je pratila turneju sa Tutankamonovim posmrtnim ostacima 1978. Oba albuma su dobila Gremi za najbolje albume sa komedijom u 1977. i 1978.
Do kraja 1970-ih, Martin je svojim nastupima stekao slavu koja se mogla meriti sa slavom rok zvezda, nastupajući u rasprodatim dvoranama, pred više desetina hiljada gledalaca po nastupu, koji su vrištanjem stvarali specifičnu atmosferu. Međutim, karijera komičara koji uživo priča viceve za njega je bila samo međustepenica za ono što je bio njegov pravi cilj - film.
Filmska karijera
Prvi film mu je bio "Rasejani kelner" (1977). Ovaj 7-minutni film u kome igraju i Bak Henri i Teri Gar, Martin je sam režirao i igrao glavnu ulogu. Film je bio nominovan za Oskar za najbolji kratki film.
Njegov prvi značajniji filmski nastup bio je u mjuziklu "Orkestar usamljenih srca narednika Papera" (1978), u kojem peva pesmu Bitlsa "Maksvelov srebrni čekić", a početkom 1979. imao je zapaženu epizodnu nervoznog kelnera u filmu "Mapeti idu u Holivud".
Saradnja sa Karlom Rajnerom
Iste godine 1979. bio je scenarista i glavni glumac u filmu Bilmez (The Jerk), kojeg je režirao Karl Rajner. Ova komedija o glupavom belcu, usvojenom i podignutom od strane crnačke familije, koji kreće da upozna svet van Misisipija i uspeva da se obogati, doživela je ogroman komercijalni uspeh i sa zaradom od preko 73.000.000 $ daleko nadmašila ne tako visoki budžet.
Uspeh ovog filma otvorio je sva vrata Martinu, ohrabrivši ga da se oproba u ozbiljnijem filmu. Želeći da izbegne klišee, 1981. se pojavio u filmu Novčići sa neba, melodramskoj priči sa pevanjem i plesom. Pripremajući se za film, Martin je pohađao časove glume kod reditelja Herberta Rosa, i mesecima vežbao stepovanje. Iako sasvim solidan, film je doživeo komercijalni neuspeh, kojeg je Martin u to vreme komentarisao rečima: "Ne znam ko je kriv, osim ako ne računamo to da igram ja a da nije komedija".
Martin se pojavio i u još tri filma koje je režirao Karl Rajner, koji svi do jednog imaju kultni status. Najpoznatiji je svakako Mrtvaci ne nose karirane kaputiće (1982), u čiju su kriminalističku priču sa dosta humora i parodijskih elemenata vrlo vešto umontirani brojni arhivski inserti iz slavnih holivudskih kriminalističkih filmova (uglavnom) 1940-ih. U ovom filmu "glume" Hamfri Bogart, Ingrid Bergman, Barbara Stenvik, Rej Miland, Čarls Loton, Bert Lankaster, Beti Dejvis, Lana Tarner i mnogi drugi, uz "pravu" ulogu koju ima Rejčel Vord. Sledio je Čovek sa dva mozga (1983), film koji se jako svideo Martinovim fanovima ali nije naišao na posebno topao prijem kod ostalih, da bi saradnju sa Rajnerom okončao 1984. odličnim filmom Sve od mene, u kojem mu je partnerka Lili Tomlin. U filmu zla umiruća bogatašica odlučuje da se posredstvom svog gurua preseli u telo svoje mlade i lepe sekretarice (igra je Martinova tadašnja supruga Viktorija Tenant), ali nešto pođe naopako i ona se nađe u telu svog advokata, sa kojim štaviše mora da deli njegovo telo. Martin briljira u ulozi advokata, dobivši za ovaj film nagrade njujorških filmskih kritičara i nagradu nacionalnog udruženja filmskih kritičara za najboljeg glumca.
Karijera od 1986. do 1991.
1986. igra jednu od tri glavne uloge u komediji Tri amigosa, u kojoj su mu partneri kolege iz Subotom uveče uživo, Čevi Čejs i Martin Šort. Film je uspela parodija na vestern "Sedmorica veličanstvenih". Iste godine igra značajnu ulogu u mjuziklu "Mala prodavnica užasa", filmskoj verziji of-brodvejskog hita, u kojem mu je prvi put partner Rik Moranis, uz koga će se kasnije pojaviti u još dva filma.
Tokom 1987. postiže uspehe filmovima Roksana, osavremenjenoj verziji Sirano de Beržeraka, u kome dokazuje da nije samo komičar već i dobar glumac, a krajem godine snima i komediju Avioni, vozovi, automobili u režiji Džona Hjuza, u kojoj igra maleroznog čoveka kojeg snalaze svi maleri ovog sveta pri pokušaju da stigne kući na Dan zahvalnosti, pri čemu mu stalno prisustvo dosadnog putujućeg trgovca (Džon Kendi) samo konstantno podiže pritisak. Uspeh postiže i 1988. filmom Prljavi pokvareni prevaranti u režiji Frenka Oza, u kojem on i Majkl Kejn igraju dva prevaranta koji "operišu" Azurnom obalom, izmamljujući prevarom novac od bogatih i usamljenih žena.
Slede uspesi sa filmovima Roditeljstvo (1989), u režiji Rona Hauarda, i Moje plavo nebo (1990), zabavnom komedijom u režiji Herberta Rosa, u kojoj Martin igra zaštićenog svedoka za koga se brine agent FBI, kojeg igra Rik Moranis.
Naredne 1991. Martin je scenarista i glavni glumac u filmu Priča iz Los Anđelesa, igra glavnu ulogu u filmu Nevestin otac, rimejku slavne komedije sa Spenserom Trejsijem, u kojem mu je partnerka Dajana Kiton, i član je odlične i brojne glumačke postave bez glavne uloge u filmu Veliki kanjon, u režiji Lorensa Keždena.
Karijera posle 1992.
Sledećih godina zapažen je u većini filmova u kojima je nastupio, iako nije bilo pravog hita. Tako se pojavio u filmu Nedostatak vere (1992), u kojem igra putujućeg verskog propovednika koji nastupa pred punim salama, Nevestinom ocu 2 (1995), komediji Narednik Bilko (1996), Dejvid Mametovom trileru Španski zatvorenik (1997), u kojem igra negativca - bogatog stranca koji pokazuje sumnjiv interes za rad mladog biznismena, Provincijalci (1999), rimejku nekadašnjeg hita po scenariju Nila Sajmona, u kojem mu je partnerka po drugi put Goldi Hon, i Boufinger (1999), komediji u kojoj igra dekintiranog producenta koji pokušava da dobije veliku zvezdu za svoj film tako što će je snimati u potaji. U međuvremenu je stigao da radi i na crtanom filmu, pojavivši se u jednoj epizodi Simpsonovih (1998, zajedno sa grupom U2) i dajući glas Hotepu u filmu Princ Egipta (1999).
2003. pojavljuje se u dva komercijalno vrlo uspešne porodične komedije, Obaranje kuće i Što više to bolje, koje su obe zaradile više od 130.000.000 $ samo u američkim bioskopima i donela mu plasman na 4. mesto komercijalno najuspešnijih glumaca.
Tokom 2005., napisao je scenario i igrao glavnu ulogu u istoimenom filmu nastalom po njegovom romanu Prodavačica, u kojem mu je partnerka Kler Dejns, a pojavio se i u nastavku hita od pre dve godine - Što više to bolje 2. Sledeće godine postiže veliki uspeh igrajući inspektora Kluzoa u rimejku Pink Pantera, u kojem su mu partneri Kevin Klajn i Žan Reno. Snimio je i nastavak Pink Panter 2, koji bi trebao da bude prikazan 2009.
Aktivnosti na drugim poljima
Povremeno je pisao za časopis Njujorker.
Glumio je u predstavi Čekajući Godoa uz Robina Vilijamsa.
Napisao je pozorišni komad Pikaso u Lapen Ažilu (1993), koji je imao solidan uspeh u Americi, i u kome se u nekom pariškom baru sreću Pablo Pikaso i Albert Ajnštajn.
2001. i 2003. bio je domaćin dodele Oskara.
Svirao je bendžo na ploči koja je 2001. dobila Gremi.
Napisao je dva romana, Prodavačica (filmovan 2005.) i Zadovoljstvo u mom društvu, a 2007. objavio je i memoare, izdate pod nazivom Rođen da bude uspravan, koji su dobili solidna priznanja kritike.
Uloge
Reference
Spoljašne veze
Vanjske veze
