Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011[1]) je bio jedan od najvećih srpskih filozofa i sociologa, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član SANU. Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim takozvanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Predavao je na mnogim fakultetima, naučnim skupovima i seminarima u Srbiji i u svetu.
Do 1973.
Mihailo Đurić je rođen 22. avgusta 1925. godine u Šapcu, od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođ. Despotović, učiteljice. Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka.
Progon i zatvor
Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora (odležao 9 meseci) 1973. godine zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu.
- „Smišljene smutnje“, izlaganje na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom famultetu u Beogradu objavljeno u listu Student 10-71, potom u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 3/1971, str. 230'233, koji je odmah sudski zabranjen.
- „Kamen razdora“, Umetnost 27-28 (1971), str. 186 - 187
U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama.
Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprostavljenih nacionalnih država, prof. Đurić 1971. godine je govorio:
- Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.[2]
U „Kamenu razdora“, zajedno sa mnogobrojim javnim ličnostima, Đurić osuđuje rušenje Njegoševe grobne kapele na Lovćenu koje su tadašnje crnogorske vlasti preduzele. Mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta (među kojima i nemački filozof Ernst Bloh) su protestovale protiv sudskog procesa.
Posle 1974. godine
Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U isto vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. 1989. godine biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet.
Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.
Umro je 26. novembra 2011. u Beogradu.
Glavni radovi na srpskom jeziku
- Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista, 1954.
- Humanizam kao politički ideal : ogled o grčkoj kulturi, 1968.
- Problemi sociološkog metoda, 1962.
- Sociologija Maksa Vebera, 1964.
- Iskustvo razlike: suočavanja s vremenom, 1994 .
- Stihija savremenosti, 1997.
- Niče i metafizika, 1984.
- Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti, 1992.
- Izazov nihilizma, 1986.
- O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, 1999.
- Poreklo i budućnost Evrope, 2001.
- Krhko ljudsko dobro: aktuelnost Aristotelove praktičke filozofije, 2002.
Glavne knjige na nemačkom jeziku
- Mythos, Wissenschaft, Ideologie: ein Problemaufriss, Amsterdam 1979.
- Nietzsche and die Metaphysik, Berlin 1985.
- Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, Würzburg, 1986.
- Nietzsches Begirff der Philosophie, Würzburg, 1990.
- Die Serbische Philosophie heute, München, 1993.
Reference
Vanjske veze
