Pismo je nastalo sredinom 15. veka za vreme korejskog kralja Sejonga Velikoga. Do tada su Korejci koristili kinesko pismo, koje je bilo previše komplikovano za obični narod pa su čitati i pisati znali samo pripadnici plemstva, i to uglavnom muškarci. Većina Korejaca bila je gotovo nepismena pre uvođenja hangula. Pismo je osmišljeno tako da ga svi mogu lako naučiti. U dokumentu, koji je pratio nastanak hangula, pisalo je da će mudrac naučiti hangul već isto jutro, a glupom će trebati deset dana. Neki konfučijski učenjaci smatrali su da je kinesko pismo jedino pravo i gledali su na hangul kao na pretnju. Međutim, on je bio veoma dobro prihvaćen, pogotovo među ženama i piscima beletristike. Tako je dobro poslužio za širenje informacija među narodom, da ga je paranoidni korejski kralj Jeonsangzn zabranio 1504. godine. U kasnijim vekovina, hangul je ponovno zaživeo i udomaćio se. Tek 1894. postao je službeno pismo u državnim dokumentima, 1895. ušao je u škole, a 1896. počele su izlaziti prve dvojezične novine na hangulu i engleskom jeziku. Kada je Japan aneksirao Koreju1910, japanski jezik postao je službeni, a hangul se nastavio koristiti. Ortografija je delomično uređena 1912. godine, a potpuno 1946. nakon uspostavljanja nezavisnosti. Kinesko pismo se sve manje koristilo. Korejci nastoje proširiti korišćenje hangula u Aziji. Van Koreje, počeo se koristiti i na delu indonežanskog ostrva Sulavesija od 2009. godine.
Hangul alfabet
Znakovi hangul alfabeta zovu se jamo. „Ja“ znači slovo, a „mo“ znači majka. Postoji 51 jamo, od kojih su 24 ekvivalentni slovima latiničnog pisma, a ostali su spoj dva ili više slova. Od 24 jednostavna jama, 14 su suglasnici, a 10 samoglasnici. Lingvisti hvale hangul zbog dizajna znakova. Oblik jama je u skladu sa fonemima koje predstavljaju. Oblik suglasnika je nastao na osnovu oblika usta i jezika dok se izgovara to slovo, a samoglasnici se sastoje od vodoravnih i uspravnih crta i lako se razlikuju od suglasnika.
