Швајцарски грађански законик(Schweizeriches Zivilgesetzbuch) донет је 1912. године у условима конфедерално-федералног уређења кроз демократску процедуру која је уставно установљена током 19. века и једна је од најзанчајнијих грађанских кодификација у Европи. У Швајцарској је на снази било чак двадесетак различитих грађанскоправних режима, углавном заснованих на локалном, народном обичајном праву, или ослоњени на Code civil у француским кантонима, односно на Аустријски грађански законик у немачким. Како би се превазишао тако изражен правни партикуларизам и битне разлике, још крајем 19. века је ипак постигнута сагласност кантона да федерација треба да унификује правни систем земље.[1]
Историјат
Правни основ за унификацију правног система је створио Устав из 1784. године успоставивши надлежност федерације, а већ 1881. године је донет Швајцарски закон о облигацијама. После тога припадник историјскоправне школе Еуген Хубер (Eugen Huber) добија задатак да састави целовиту грађанску кодификацију, која је представљена швајцарској Савезној скупштини 1900. године. Она бива усвојена после дораде 1907. године и коначно ступа на снагу 1912. године.[1]
Садржај
С обзиром да је овај законик био дело једног човека и због тога се разликује од многих својих савременика. Његов језик и стил су јасни и једноставни, како би био доступан и разумљив сваком просечном чиновнику и грађанину. Законик не садржи општи део већ је подељен на четири дела: статусно право (лица), породично право, наслеђивање и својину. У њему је честа појава непотпуних норми које остављају велику слободу судијама у интерпретацији права, па чак и правне празнине, због чега већ у његовом првом члану стоји:
"Ако се у закону не може изнаћи одговарајућа одредба, судија ће одлучити у складу са обичајним правом, а ако и оно недостаје, у складу са нормом коју би донео да је законодавац. Притом мора имати у виду доктрину и традицију."
Узрок овога је његов обим, има тек нешто више од 1500 чланова, слично као и Аустријски грађански законик. Овај законик краси изузетна прилагодљивост и отпорност на промене, тако да је до данас остао на снази без великих измена и извршио велики утицај у свету.[1]
Значајни правни транспланти
Швајцарски грађански законик је 1922. године скоро у потпуности преузела Турска. Такође ова кодификација је извршила веома снажан утицај на Италијански грађански законик из 1942. године, а у појединим решењима и на низ других грађанских кодификација, нарочито на Грчку. Добрим делом се његов утицај примећује и у нашем Закону о облигационим односима СФРЈ из 1978. године, који је после распада државе скоро без измена преузет од свих новонасталих држава бивше СФРЈ.[1]
Референце
^ абвгАврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 259., 260. ISBN978-86-7630-766-1.
Литература
Упоредна правна традиција/ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2018.
