Његови родитељи су били из Сицилије. Запина музичка каријера трајала је 30 година, а започео ју је 1956. године у тинејџерском саставу The Blackouts.[2] Током тог раздобља Запа се показао као врстан композитор, гитариста и вођа састава. С њим су увек наступали велики музичари, а у пратећем саставу обично је имао око девет свирача. Почетком 1960-их основао је рок састав The Mothers of Invention с којим је остварио бројну дискографију.[3] Запа је такође режирао дугометражне филмове и музичке спотове и дизајнирао насловне стране албума. Он се сматра једним од најиновативнијих и стилски најразноврснијих рок музичара своје ере.[4][5] Умро је 1993. од рака.[6]
Као остварења самоуког композитора и извођача, Запини разнолики музички утицаји довели су до стварања музике коју је понекад било тешко категорисати. Док је био тинејџер, развио је интерес за класични модернизам 20. века, афроамерички ритам и блуз и музику ду-вопа.[7] Класичну музику почео је да пише у средњој школи, док је истовремено свирао бубњеве у ритам и блуз бендовима, касније прелазећи на електричну гитару. Његов дебитантски албум из 1966. године са the Mothers of Invention, Freak Out!, комбиновао је песме у конвенционалног рокенрол формата са колективним импровизацијама и студијски генерисаним звучним колажима. Он је наставио овај еклектични и експериментални приступ независно од тога да ли је основни формат био рок, џез или класика.
Запин резултат је обједињен концептуалним континуитетом који је називао „Пројекат/објекат“, са бројним музичким фразама, идејама и ликовима који се поново појављују у његовим албумима.[1] Његови текстови одражавали су његове иконокластичке ставове о успостављеним друштвеним и политичким процесима, структурама и покретима, често духовито, и описиван је као „кум“ комичног рока.[8] Он је био оштар критичар редовног образовања и организоване религије, и искрени и страствени заговорник слободе говора, самообразовања, политичког учешћа и укидања цензуре. За разлику од многих других рок музичара његове генерације, није одобравао дрогу, али је подржавао њихову декриминализацију и регулативу.
Запа је био високо продуктиван и плодан уметник са критичким ставом; присталице његове музике дивиле су се њеној композиционој сложености, док су критичари истицали да му недостаје емоционална дубина. Он је постигао известан комерцијални успех, посебно у Европи, и већи део своје каријере радио је као независни уметник.
Запа и даље има велики утицај на музичаре и композиторе. Његове почасти укључују увођење у Дворану славних рокенрола 1995. године и награду Греми за животно дело 1997. године. Године 2000, он је рангиран на 36. месту VH1 списка 100 највећих извођача хард рока.[9] Часопис Ролинг стоун га је 2004. рангирао на 71. место на листи „100 највећих уметника свих времена“,[10] а 2011. на 22. место на листи „100 највећих гитариста свих времена“.[11]
^Buckley, Peter (17. 11. 2003). The Rough Guide to Rock: [The Definitive Guide to More Than 1200 Artists and Bands] (3rd изд.). London, United Kingdom: Rough Guides. стр. 1211. ISBN978-1-84353-105-0. „As a teenager Zappa was simultaneously enthralled by black R&B (Johnny 'Guitar' Watson, Guitar Slim), doo-wop (The Channels, The Velvets), the modernism of Igor Stravinsky and Anton Webem, and the dissonant sound experiments of Edgard Varese.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Delville, Michel; Norris, Andrew (2005). Frank Zappa, Captain Beefheart and the Secret History of Maximalism. Oxford: Salt Publishing. ISBN978-1-84471-059-1.
