Филип IV од Француске

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Филип IV од Шпаније.

Филип IV Лепи Капет
Филип IV (детаљ са гроба у базилици Сент Дени)
Лични подаци
Датум рођења	1268.[1]
Место рођења	дворац Фонтенбло, Француска
Датум смрти	29. новембар 1314.(1314-11-29) (45/46 год.)
Место смрти	дворац Фонтенбло, Француска
Гроб	Базилика Сен Дени
Породица
Супружник	Хуана I од Наваре
Потомство	Луј X, Филип V, Шарл IV, Изабела Француска
Родитељи	Филип III Храбри Изабела Арагонска
Династија	Капета
краљ Француске
Период	1285-1314
Претходник	Филип III Храбри
Наследник	Луј X
краљ Наваре
Период	1284-1304
Претходник	Хуана I од Наваре
Наследник	Луј X

Филип IV Лепи (фр. Philippe IV de France; 1268—29. новембар 1314) је био краљ Француске (1285—1314) из династије Капета. Иако је Филип био познат као згодан, па отуда и епитет le Bel, његова крута, аутократска, импозантна и нефлексибилна личност стекла му је (од стране пријатеља и од непријатеља) друге надимке, као што је Гвоздени краљ (фр. le Roi de fer). Његов жестоки противник Бернард Сесе, бискуп Памијера, рекао је за њега: „Он није ни човек ни звер. Он је статуа.“^[2][а]

Филип, желећи да смањи богатство и моћ племства и свештенства, уместо тога се ослањао на веште државне службенике, као што су Гијом де Ногаре и Енгеран де Марињи, да управља краљевством. Краљ, који је тражио неоспорну монархију, приморао је своје лактапке вазале ратовима и ограничио њихове феудалне привилегије, утирући пут за трансформацију Француске из феудалне земље у централизовану рану модерну државу.^[3] На међународном плану, Филипове амбиције учиниле су га веома утицајним у европским пословима, и током већег дела своје владавине настојао је да своје рођаке постави на стране престоле. Угарском су владали принчеви из његове куће. Он је покушао, али није успео, да још једног рођака учини светим римским царем.

Уништио је темпларе и протерао је Јевреје да би се домогао њиховог блага. Седиште папа је преселио из Рима у Авињон и успева да постави Француза Клемента V за папу. Брзо после његове смрти (после 14 година) династија Капет остаје без мушких наследника.^[4]

Младост

Син је краља Филипа III и Изабеле Арагонске. Још као принц преговарао је о изласку краљевске породице из Арагона после неуспешног Арагонског крсташког рата. Као краљ залагао се за јачање монархије по било коју цену.

Ослањао се далеко више од својих претходника на професионалну бирократију. Током његове владавине долази до прелаза од харизматичне монархије до модерније бирократске монархије.

Оженио се Јованом од Наваре. Јована је донела Шампању и Брије као краљевски мираз, као и Краљевину Навару у Пиринејима које је било је у персоналној унији од 1284—1329, да би се касније осамосталило.

Рат са Енглеском и Фландријом

Главни чланак: Гијенски рат

Централизација унутар Француске представљала је претњу енглеском краљу, јер се то односило и на његове поседе. Током 1294. избија рат између Енглеске и Француске. Филип IV Лепи је подстицао Шкоте против Енглеске и сматрао је да је заузимање Шкотске неприхватљиво. Дуг рат је исцрпео и Енглеску и Француску, па је 1303. склопљен мировни споразум. Мировни споразум је потврђен венчањем Изабеле Француске, ћерке Филипа IV Лепог, за енглеског престолонаследника. Касније је Изабела Француска постала један од узрока Стогодишњег рата.

Рат са Фландријом

Доживео је велики пораз у сукобу са Фландријом, где је хтео да угуши побуну. У бици златних мамуза 11. јула 1302. поражени су његови витезови и 4.000 пешака. Две године касније је предводио војску против Фландрије и успева да победи. Фландрија је присиљена да 1305. прихвати мировни уговор и да да велику одштету.

Удар на Јевреје и темпларе с циљем пљачке њихова великог блага

Два темплара горе на ломачи, из француског рукописа из петнаестог века

Пошто је рат са Енглеском био изузетно скуп Филип је одлучио да узме богатство темплара, Јевреја и католичке цркве.

Пљачка јеврејске имовине

Филип IV Лепи је похапсио Јевреје 1306. и протерао их из Француске да би могао да им одузме имовину. Порасли су трошкови ратовања, а јеврејска имовина је послужила да се покрију ти трошкови. Осим тога он се најпре код Јевреја био поприлично задужио, а дуг је растао. На овај начин је решио и дуг, а на аукцијама је продао све што су Јевреји имали.

Сукоб са папом

Кад је увео порез на католичке свештенике 1296. у износу од пола годишњих прихода, изазвао је отпор католичке цркве и папе. Папа Бонифације VIII је забранио да се краљу даје црквена имовина (издавши документ CLERICISLAICOS) што изазива отворен сукоб папе и краља. Филип је сазвао сабор бискупа, племства и већих париских буржуја да би осудио папу. Сабор је дао подршку Филипу. Папа је одговорио папском булом под називом Unam Santam којом је истакао права папа да суде краљевима, док папа може да суди само Бог.^[5] Филип је изашао као победник из сукоба, пошто је послао свог агента Вилијама Ногарета да ухапси Бонифација у Анањију. Папа је побегао, али је преминуо убрзо после тога. Филип IV Лепи је изабрао француског кардинала Бетрана де Гота за папу Клемента V са седиштем у Авињону. Тиме је почео период (1305—1378) француских папа са седиштем у Авињону, зван Авињонско папство. За време Авињонског папства је само један папа посетио Рим.

Уништење темплара

Спаљивање темплара

Похапсио је све темпларе у једном дану 13. октобра 1307. године. Темплари су извргнути тортури, па сви признају кривицу, тј херезу.

Једни сматрају да је уништио темпларе да би се као и код Јевреја домогао великог блага, које је тај војни ред поседовао. Темплари су били војни ред, који је одговарао само папи. Филип IV Лепи је искористио свој утицај на папу Клемента V, тако да је папа распустио ред и прогласио их херетицима.

Дуго је мистерија што се десило са темпларским благом. Постоје бројне легенде или приче да је темпларско благо завршило у Шкотској и да су се касније неки од тих витезова борили у бици за шкотску независност.

Многи темплари су мучени и суђени, а велики мајстор темплара Жак де Моле је спаљен 18. марта 1314. Наводно је де Моле на ломачи проклео Филипа IV Лепог и папу да умру током следеће године. Без обзира да ли је де Моле заиста проклео краља и папу, народ је заиста поверовао у то, пошто је папа умро у агонији месец дана касније, док је Филип IV Лепи преминуо новембра исте године.^[6]

Породично стабло

16. Филип II Август

8. Луј VIII

17. Изабела од Еноа

4. Луј IX

18. Алфонсо VIII од Кастиље

9. Бланка од Кастиље

19. Елеонора Енглеска

2. Филип III Храбри

20. Алфонсо II од Провансе

10. Рамон Беренгар IV од Провансе

21. Гарсенда, грофица од Форкалкјеа

5. Маргарета од Провансе

22. Тома I од Савоје

11. Беатриче Савојска

23. Маргарита од Женеве

1. Филип IV

24. Алфонсо II од Арагона

12. Петар II Арагонски

25. Санћа од Кастиље

6. Ђауме I од Арагона

26. Виљем VIII од Монпељеа

13. Марија од Монпељеа

27. Евдокија Комнин

3. Изабела Арагонска

28. Бела III

14. Андрија II Арпадовић

29. Агнеса од Антиохије

7. Јоланда од Угарске

30. Петар II Куртене

15. Јоланда од Куртенеа

31. Јоланда Фландријска

Деца

• Маргерита (1288—1300)

1. Луј X (1289—1316), краљ Француске
2. Филип V Високи (1291—1322), краљ Француске
3. Изабела Француска (1292—1358), каснија енглеска краљица
4. Карло IV Лепи (1294—1328), краљ Француске
5. Роберт (1297—1308)

Следећи краљ постаје Луј X, који умире већ 1316. године. После њега Филип V Високи влада до 1322, а затим Карло IV Лепи влада до 1328. године. Са Карлом IV Лепим окончава се династија Капета без мушких наследника, што постаје узрок Стогодишњег рата.

Напомене

1. "Ce n'est ni un homme ni une bête. C'est une statue."^[2]

Референце

1. Richardson, Douglas (2011). Kimball G. Everingham, ур. Plantagenet Ancestry. 2 (2nd изд.). стр. 125. 
2. Contamine, Kerhervé & Rigaudière 2007, стр. 142.
3. Strayer 1980, стр. xiii.
4. Larousse, Éditions. „Philippe IV le Bel - LAROUSSE”. www.larousse.fr (на језику: француски). Приступљено 21. 1. 2022. 
5. Black 1992, стр. 48.
6. Lord 2014, стр. 65.

Литература

• Lord, Evelyn (2014). The Templar's Curse. Routledge. стр. 65. ISBN 978-1-317-86519-3. 
• Black, Antony (1992). Political Thought in Europe, 1250-1450. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38609-8. 
• Adams, Charles (1982). Fight, Flight, Fraud: The Story of Taxation. Euro-Dutch Publishers. ISBN 978-0-686-39619-2. 
• Barber, Malcolm (2012). The Trial of the Templars. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45727-9. 
• Bradbury, Jim (2007). The Capetians: Kings of France 987–1328. London: Hambledon Continuum. ISBN 978-1-85285-528-4. 
• Contamine, Philippe; Kerhervé, Jean; Rigaudière, Albert (2007). Monnaie, fiscalité et finances au temps de Philippe Le Bel: journée d'études du 14 mai 2004. Comité pour l'histoire économique et financière de la France. 
• Curveiller, Stephane (1989). Dunkerque, ville et port de Flandre à la fin du Moyen âge: à travers les comptes de bailliage de 1358 à 1407 (на језику: француски). Presses Univ. Septentrion. ISBN 978-2-85939-361-8. 
• Grummitt, David; Lassalmonie, Jean-François (2015). „Royal public finance (c.1290–1523)”. Ур.: Christopher Fletcher; Jean-Philippe Genet; John Watts. Government and Political Life in England and France, c.1300–c.1500. Cambridge University Press. стр. 116—. ISBN 978-1-107-08990-7. 
• Henneman, John Bell (2015). Royal Taxation in Fourteenth-Century France: The Development of War Financing, 1322–1359. Princeton University Press. 
• Lerner, Robert E. (1968). The Age of Adversity: The Fourteenth Century. Cornell University Press. 
• Ozment, Steven (1980). The Age of Reform, 1250–1550: An Intellectual and Religious History of Late Medieval and Reformation Europe. Yale University Press. 
• Jostkleigrewe, Georg (2018). Pleszczynski, Andrzej; Sobiesiak, Joanna; Tomaszek, Michal; Tyszka, Przemyslaw, ур. Imagined Communities: Constructing Collective Identities in Medieval Europe. 8. Brill. 
• Strayer, Joseph (1980). The Reign of Philip the Fair. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-10089-0. 
• Torre, Ignacio de la (2010). „The Monetary Fluctuations in Philip IV's Kingdom of France and Their Relevance to the Arrest of the Templars”. Ур.: Jochen Burgtorf; Paul F. Crawford; Helen Nicholson. The Debate on the Trial of the Templars (1307–1314). Farnham: Ashgate (објављено 28. 9. 2010). стр. 57—68. ISBN 978-0-7546-6570-0. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Street, John C. (1963). „Les Lettres de 1289 et 1305 des ilkhan Arγun et Ölǰeitü à Philippe le Bel by Antoine Mostaert, Francis Woodman Cleaves”. Journal of the American Oriental Society (book review). 83 (2): 265—268. JSTOR 598384. doi:10.2307/598384. 
• Tucker, Spencer C. (2010). A Global Chronology of Conflict. 1. ABC-CLIO. 
• Warner, Kathryn (2016). Isabella of France, The Rebel Queen. Amberley. 
• Wolfe, Michael (2009). Walled Towns and the Shaping of France: From the Medieval to the Early Modern Era. Palgrave Macmillan. 
• Woodacre, Elena (2013). The Queens Regnant of Navarre. Palgrave Macmillan. 
• Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Philip IV., king of France”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 21 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 381—382. 
•  Goyau, G. (1911). „Philip IV (the Fair)”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 12. New York: Robert Appleton Company. 
• Rothbard, M. (12. 11. 2009). „The Great Depression of the 14th Century”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2009. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Schein, S. (1. 10. 1979). „Gesta Dei per Mongolos 1300. The genesis of a non‐event”. The English Historical Review. 94 (373): 805—819. JSTOR 565554. doi:10.1093/ehr/XCIV.CCCLXXIII.805. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Théry, Julien (2004), „Philippe le Bel, pape en son royaume”, L'Histoire (на језику: француски), св. 289, стр. 14—17 

Спољашње везе

• Сукоб Филипа IV са папама и уништење Темплара

Филип III Храбри

Француски краљеви (1285 — 1314)

Луј X