Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Његовом крштењу присуствовао је Стјепан Радић који је предложио два хрватска имена Звонимир и Томислав јер је први краљев син Петар добио српско име. Краљ Александар I се одлучио за име Томислав на шта је Радић пожелео да Карађорђевићи живе сто година. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, Јадранског мора и Дунава.
Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937. до 1941, школовао се у Sandroyd School (Cobham, Енглеска),[1] затим у Oundle School од 1941–1946, и у Clare CollegeУниверзитета у Кембриџу од 1946. до 1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.
Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.
При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког председника, Јосипа Броза Тита, под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра 1945. укинула монархију (док је 8. марта 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем УставуЈугославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.
После Кембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини Западни Сасекс. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.
После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Мери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).
Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.
Током раскола у Српској православној цркви, током 1960-их година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.
Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.
Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Мека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.
Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.
После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је „издао” Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.
Последњих пет година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.
Преминуо је 12. јула2000. године, на Петровдан по јулијанском календару, славу породичне крипте на Опленцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.
Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 16. децембра 2013. године.[2]
.jpg)
_ribbon.png){kind=small}
