Тиберије (син цара Констанса II)

Тиберије (стгрч. Τιβέριος ) је био византијски цар - савладар од 659. до 681. године. Био је син цара Констанса II и царице Фаусте, за цара - савладара је проглашен 659. године, пре него што је његов отац отишао у Италију. После Констансове смрти, Тиберијев брат Константин IV ступио је на престо као старији цар - савладар. Цар Константин IV је покушао да уклони и Тиберија и Ираклија као цареве - савладаре, што је изазвало народну побуну 681. Цар Константин IV је прекинуо побуну обећањем да ће пристати на захтеве побуњеника, пославши их кући, али доводећи њихове вође у Цариград . Цар Константин IV је наредио да се вође побуне погубе, затим затворио је своју браћу Тиберија и Ираклија и наредио је да се осакате, након чега су нестали из историје.

Живот

Тиберије је био најмлађи син цара Констанса II . Мајка му је била царица Фауста, ћерка патриција и генерала Валентина . ^[1] Иако је његов најстарији брат цар Константин IV 654. године проглашен за савладара, ^[2], непосредно пре одласка његовог оца у Италију 659. године, Тиберија је такође проглашен за цара - савладара, заједно са својим старијимг братом Ираклијем. Церемонија крунисања одржана је између 27. априла и 9. августа. С обзиром на то да се већина крунисања одвијала у празничним данима, врло је вероватно да је ово било у недељу (2. јуна). ^[3] Године 663. цар Констанс II је покушао доведе синове на Сицилији, али је то изазвало народни устанак у Цариграду, ^[4] који су предводили Теодор из Колонеје и Андреј, ^[5] а браћа су остала у престоници царства. ^[4]

Смрћу цара Констанса II 668. године, Константин IV је постао старији цар. ^[6] Након што је тринаест година владао заједно са Тиберијем и Ираклијем, цар Константин IV је покушао да деградира своју браћу са царског положаја, али је то изазвало војну побуну у Анатоличкој теми (у модерној Турској). ^[7] Војска је кренула ка Хрисопољу и послала делегацију преко мореуза Хелеспонта у Цариград, захтевајући да два брата остану савладари заједно са царем Константином IV. ^[7] Они су свој захтев заснивали на веровању да, пошто је Небом владало Тројство, на исти начин царством треба да управљају три цара. ^[6] Суочен са овом ситуацијом, цар Константин IV је будно пазио на своју браћу и послао преко поузданог официра, Теодора, капетана Колонеје. Цар Константин IV је дао Теодору деликатан задатак да похвали војнике за њихову оданост и да се сложи са њиховим образложењем, са циљем да их убеди да се врате у своје касарне у Анадолији. ^[8] Такође је позвао вође побуне да дођу у Цариград и консултују се са Сенатом како би могли да започну процес потврђивања жеља војске. ^[8] Задовољна овим очигледно позитивним исходом, војска се вратила у Анадолију, док су покретачи покрета ушли у град. ^[8] Пошто је војна претња сада нестала, цар Константин IV је кренуо против вођа побуне, заробио их и дао их обесити у Сике . ^[9]

Пошто су били у фокусу завере да се ограничи Константинова власт, и он и његов брат су сада били осумњичени у очима старијег цара; такође, цар је желео да подигне сопственог сина, будућег Јустинијана II . ^[10] Негде између 16. септембра и 21. децембра 681. године, цар Константин IV је наредио сакаћење своје браће резањем носова и наредио да се њихове слике више не појављују ни на једном новцу и да се њихова имена уклоне из све службене документације; ^[11] вероватно да ће га наследити његов син Јустинијан II . ^[10] После ове тачке, историја их више не помиње. ^[12]

Библиографија

• Bury, J.B. (1889), A History of the Later Roman Empire from Arcadius to Irene, Vol. II, MacMillan & Co., OCLC 168739195 
• Grierson, Philip (1968). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. 2. Dumbarton Oaks. OCLC 847177622. 
• Haldon, John (2016). The Empire That Would Not Die. Harvard University Press. ISBN 9780674088771. 
• Hoyland, Robert G. (2012). Theophilus of Edessa's Chronicle and the circulation of historical knowledge in late antiquity and early Islam. Liverpool University Press. ISBN 978-1846316975. 
• Kazhdan, Alexander, ур. (1991), Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-504652-6 
• Lilie, Ralph-Johannes (2013). Winkelmanns, Friedhelm; Ludwig, Claudia; Pratsch, Thomas; Zielke, Beate, ур. Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit Online. Walter de Gruyter. OCLC 913120464. 
• Moore, R. Scott (1997). „Constantine IV (668–685 A.D.)”. De Imperatoribus Romanis. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 18. 11. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Stratos, Andreas Nikolaos (1980). Byzantium in the Seventh Century: 634–641. A.M. Hakkert. OCLC 490722634. 
• Oaks, Dumbarton (1968). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. Dumbarton Oaks. OCLC 847177622. 
• Winkelmann, Friedhelm; Lilie, Ralph-Johannes, ур. (2001), Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit: I. Abteilung (641–867) – 5. Band: Theophylaktos (#8346) – az-Zubair (#8675), Anonymi (#10001–12149) (на језику: немачки), Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-016675-0 

Референце

1. Kazhdan 1991, стр. 496.
2. Kazhdan 1991, стр. 500.
3. Grierson 1968, стр. 402.
4. Winkelmann & Lilie 2001, стр. 47–48.
5. Lilie 2013.
6. Moore.
7. Bury 1889, стр. 308.
8. Bury 1889, стр. 309.
9. Stratos 1980, стр. 139.
10. Hoyland 2012, стр. 173–174.
11. Oaks 1968, стр. 513.
12. Haldon 2016, стр. 43–45.